Prošlo je četvrt veka od najpoznatijeg „parastosa“ u Kragujevcu
NAPRAVIO SVOJU SAHRANU A JEDINI JE PREŽIVEO!
Da Dragiša Milivojević (68) danas pravi bilo kakvu svetokovinu zasigurno niko ne bi došao na nju! Daleke 1995. godine lekari otkrili rak grla i dali mu svega tri meseca života. Samo je on preživeo do danas svoju „sahranu“.
Dragiša Milojević
Drakče Konjar, kako ga znaju u rodnom Jovanovcu, selu nadomak Kragujevca, ali i šire, otišao je i do Beograda, do Urgentnog centra, da vidi ima li mu spasa kada su mu saopštili da ima rak grla.
– Tamo mi je naš lekar odavde, majka mu je bila profesorka u Gimnaziji, rekao: „Mogu da te spasem, ali moram sve da izvadim, i grlo i glasne žice“ – priča nam pomoću aparata Drakče, koji je sa nadimkom Konjar posle povratka iz Urgentnog centra dospeo u sve kafanske, boemske, besmrtne legende…
– Odvajkada smo se skupljali u „Biblioteci kod Milutina“, gde god se nalazila. Pozvao sam drugare, bilo je njih oko dvadeset petoro, sedeli smo, pričali koja me muka zadesila. Ne znam, teralo me nešto da napravim taj ručak, pa eto, ako se nešto dogodi, da me pamte i po tome. Nisam znao tada da ću da se izvučem. Pokojni vlasnik Milutin Rašković bio je legenda, šeret, i ko kod da je došao, pitao ga je: „Šta radi ovo Drakče Konjar? Šta slavi?“ Vrteo je glavom i odgovarao: „Ćuti, pravi svoju sahranu.“ I tako ja napravim „sahranu“ – priča nam čovek koji će, ispostaviće se, pobediti rak. A na sahrani na kraju bilo je i pravih suza. Ispričao je prijateljima priču, da ga sahrane kako dolikuje, a da eto pošto nema dece ovo bude ručak… Bio je miran. Prisutni su se stužili. Neki rasplakali, drugi mu pričali da će sve da pervaziđe, da će „on sve njih da sahrani“… Nisu ni slutili da govore istinu.
Drakče je nadživeo bezmalo svih dvadeset petoro ljudi koji su prisustvovali te 1995. godine njegovoj „sahrani“ i pomenutom ručku. Umro je čak i doktor koji mu je dijagnostikovao rak grla i dao mu tri meseca života, iako je 15 godina bio mlađi od njega!
Aleksandar Šarčević
– Sve ih je sahranio, jedino sam ja pretekao s tog ručka i žena koja nas je služila. Ali tada sam slučajno bio tu, nismo se ni poznavali. Sad i kad pijem piće sa njim podilazi me jeza – u polušali, ali i u čudnom osećaju sujeverja priča svedok događaja Aleksandar Šarčević, zvani Aca Kamenorezac, iz Botunja.
Tog avgustovskog dana 1995. godine upoznao je Drakčeta.
– Od tog ispraćaja, sahrane, šta li je bilo, prošlo je tačno 25 godina. I mene bi sahranio da sam ga tada poznavao. Ima on da pije rakiju još dvadeset godina!- priča Aca.
Sa druge strane, Drakče se nije predavao. Sve ove godine pio je pivo i kozje mleko. Vodu ne pije. Tvrdi da ga je to spasilo sigurne smrti. Rakiju posle operacije nije pio devet godina. I dalje je učestvovao na trkama sa konjima, vozi zaprege i dan-danas. Potkiva i konje. Kaže u životu nema predaje.
-Ako se predaš gotov si- kaže Drakče. Savladao je čak i da govori iz trbuha, pošto su „mu iz grla sve izvadili zbog raka“.
-Godinu dana sam izbegavao operaciju jer nisam mogao da ostavim cigarete. Ni danas ne pušim. Ali volja je čudo- priča čovek koji je jedan od retkih na svetu koji je jedini preživeo svoju sahranu, od svih prisutnih gostiju.
ucentar.rs
