U sredu, 10.10.1987.godine, Andrija Andrić danas 83-godišnja starina rešio je da sebi oduzme život. Ostavio je kraktko pismo, gde je rodbini i priajteljima objasnio zašto zbog obraza mora to da uradi ,izašao na ulicu i ugledao za to vreme ogroman kamion „FAP“ težak sedam tona, popularnu „trinaesticu“ kako ga je narod zvao. Skočio je.
-Video sam ga krajičkom oka i mahinalno počeo da kočim. Bilo je kasno. Iza je ležao čovek u lokvi krvi, kamioniom prešao sam mu preko ruke i stomaka. Skočio je odjednom, kao da skače sa litice. Oblio me hladni znoj. Pomislio sam „ubio sam ga“. Kao kroz neko mangovanje brže bolje potrčao sam ka telu, ležao je nepomično i bez svesti- priseća se Radosav Jevremović, vozač koji je svoju penziju zaradio u ovdašnjem „Žitoproduktu“ vozeći hleb Kragujevčanima.
Tada je krenula prava drama. Teško povređenog Andriju prebacili su do bolnice, božjom voljom i umešnošću lekara preživeo je teške unutrašnje povrede. Usledio je dug, dug oporavak.
-Tako ti je to kad te Bog neće i kad nije tvoj dan- priča danas kroz šalu Andrija.
-More- vrti glavom danas njegov najbolji prijatelj Radosav i vraća se tamo 32 godine unazad na događaji scenu koja će ga dugo, dugo buditi kasnijih godina. Policija je samo mogla da konstatuje da nije kriv, kretao se propisnom brzinom, kamion je tehnički bio u savršenom stanju star tek nekoliko godina, „nov novcijat“ za ono vreme.
-Zamisli da sam popio dva tri piva, a to je tada bilo normalno. Pa bukagije mi ne bi ginule- priča nama i Andriji.
A sa današnjeg apsekta i vremena u kome živimo prosto je neverovatna priča kako je došlo do svega.
Andrija je tada dobio anonimnu prijavu u društvenom građevinskom preduzeću „Kazimir Veljković“ da je ukrao nekoliko elekričnih bojlera gde je radio kao poslovođa. Pokrenuta je istraga. Pukla je bruka.
– Nisam imao obraza da izađem pred radnike. Da me neko gleda kao lopova, a ceo život sam vek proveo radeći pošteno nisam mogao da podnesem. Seo sam napisao pismo i sve potanko objasnio. Rešio sam da sebi oduzmem život, ali da se bar zna da sam pošten- priča nam Andrija.
-Pa gde nađe da se meni baciš pod kamion-kaže Radoslav u šali.
Eto, ni jedne ni druge društvene firme nekadašnjih giganta više nema. Otišle su sa vrtlogom sumnjivih privatizacija, kasnije u eri otimačine bojleri bi bili najmanji problem i teško da bi današnje generacije shvatile da bi neko skočio pod „fap“ da bi sačuvao svoj radnički obraz.
Sve u svemu, ostalo je prijateljstvo. Pa makar ono počelo i gaženjem kamionom te 1987. godine.
kurir.rs
