Jugoslav Ristić: „ZA KRIMINAL SE IDE U ZATVOR, A NE NA TV“

U nedavnom oštrom pismu Ani Brnanić, predsednik Samostalniog sindikata u Kragujevcu upozorio je premijerku da ne deli radnike u doba korona virusa. U razgovoru za portal ucentar.rs kaže da je radnik danas potpčinjen, ponižen, a Srbija se reklamira kao „zemlja jeftine radne snage“

 

 

o Gospodine Ristiću, ocenite stanja srpske privrede i ekonomije kreću se od „ekonomskog tigra“ kako to vidi režim u medijima pod svojom kontrolom do činjenice da mnogi zaposleni koji primaju „minimalac“ deo zarade vraćaju poslodavcu. Kakav je realno položaj srpskog radnika?

 

– Danas je radnik duboko ponižen i potčinjen. To je tužno, ali je realno tako. Mi živimo u zemlji koja se reklamira kao zemlja jeftine radne snage i to u osnovi definiše sliku radnika u Srbiji. U tom smislu stanje u Kragujevcu je još lošije. Mi smo ispod zvaničnog republičkog proseka i to nas stavlja u realno loš položaj. Taj prosek o kome se govori veštački napumpavaju Beograd i Novi Sad. U suštini stanje je sasvim drugačije.

o Aktuelna je pandemija Covid 19. Bolest je ušla u proizvodne pogone, zaražavanja je bilo i u Kragujevcu a broj novoobolelih raste. Koliko je radnik zaštićen?

 

-Radnik je apsolutno nezaštićen. Prepušten je volji poslodavca i, u skladu sa minimalnim mogućnostima, vlastitoj inicijativi. Posle puna tri meseca pandemije nisu donete adekvatne mere zaštite već je to prepušteno kriznim štabovima i poslodavcu. To je nedopustivo stanje. U pitanju je javno zdravlje a na delu je apsolutna nebriga nadležnih o nečemu što se se tako zove, dakle nebriga o javnom zdravlju. Vlast je veoma lako zaštitila „svoje“. Čak i zatvaranjem državnih institucija, sudova, organa uprave… Nasuprot tome radnik u proizvodnji prepušten je isključivo volji poslodavca. To je neodrživo.

 

o Očekuje se velika ekonomska kriza već u narednim mesecima. Septembar je tradicionalno neugodan po džep građana. Najavljuje se burna jesen. Ima li najava o nekom ozbiljnijem pokretanju radništva?

– Ja ne verujem u „burne jeseni“ jer se one  jednostavno ne događaju. U našoj situaciji nema mnogo razlike u tome da li je maj ili septembar. Jednako loše se živi sve vreme, u kontinuitetu, bez obzira na mesec i godišnja doba. Ljudi u Srbiji su na ivici izdržljivosti, nezadovoljstvo je ogromno. U tom smislu ja ne priželjkujem nemile događaje. Nama je neophodna temeljna izmena ekonomske politike ni privrednog ambijenta. Strane investicije na koje se naslanjamo, na ovaj način samo nanose štetu. Radi se o klasičnim izrabljivačima i trošačima budžeta, dakle para koje potiču od siromašnih građana Srbije. To mora hitno da se promeni. Potrebna je neka nova politička snaga koja će u određenom smislu da stavi klasno ispred nacionalnog. Mi se trideset godina zanosimo nacionalnim pitanjem a iz godine u godinu život je sve lošiji, sve je teže. Potreban je neko ko će umeti da prepozna da je suština u smanjenju jaza između bogatih i onih koji žive od svog rada. Zbog toga ja nisam zagovornik „vrućih jeseni“ jer su tu radi o nekoj vrsti politike iz zasede. Vlast u jednom trenutku pada pod pritiskom, a neko drugi koristi priliku i zasedne. To ne vodi nikuda. Tvrdim da je naša jedina šansa u novoj političkoj eliti koja ume da prepozna ekonomski interes građana.

o Svi se sa dozom poštovanja sećamo kolona radnika Namenske i čuvenog banera „oružari“. Tada su radnici, baš iz Kragujevca, zadali prvi ozbiljan udarac režimu Slobodana Miloševića. Razmere krize tada i sada su slične. Ima li sada te snage i može li se očekivati da ona bude usmerena ka izvoru problema?

-Rado se sećam tih dana. Bio je to trenutak nacionalnog zanosa gde su radnici Namenske lako prepoznali gde je problem. Ipak, zadržao bih se na ekonomskom aspektu. Nije isključeno da se nešto pokrene. Mislim da je i sindikatima potrebno podmlađivanje. To je nužno jer su upravo ti mladi ljudi u većem problemu od nas u zrelijim godinama. Bitno je i da političari shvate da su sindikati velike organizacije sa razvijenom mrežom i složenom strukturom. Tu smo međutim suočeni sa činjenicom da često pravi ljudi nisu na pravim mestima. Ako bi se pak pravi ljudi doveli na odgovarajuća mesta bili bi jako upotrebljivi za sprovođenje željenih promena u društvu. U tom smislu verujem, ako se ispune navedeni uslovi, da može doći do većeg angažovanja sindikata. Mladi ljudi moraju da osete potrebu da žive u uređenom društvu, u pravnoj državi gde se za kriminal ide u zatvor, a ne na gostovanje na televiziji. Ako su spremni da se bore neće izostati ni podrška.


povezano:

Zaštite radnike od zaraze u fabrikama!

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.