Poveži se sa nama
Admiral

Intervju

Jugoslav Ristić: „ZA KRIMINAL SE IDE U ZATVOR, A NE NA TV“

Published

on

U nedavnom oštrom pismu Ani Brnanić, predsednik Samostalniog sindikata u Kragujevcu upozorio je premijerku da ne deli radnike u doba korona virusa. U razgovoru za portal ucentar.rs kaže da je radnik danas potpčinjen, ponižen, a Srbija se reklamira kao „zemlja jeftine radne snage“

 

 

o Gospodine Ristiću, ocenite stanja srpske privrede i ekonomije kreću se od „ekonomskog tigra“ kako to vidi režim u medijima pod svojom kontrolom do činjenice da mnogi zaposleni koji primaju „minimalac“ deo zarade vraćaju poslodavcu. Kakav je realno položaj srpskog radnika?

 

– Danas je radnik duboko ponižen i potčinjen. To je tužno, ali je realno tako. Mi živimo u zemlji koja se reklamira kao zemlja jeftine radne snage i to u osnovi definiše sliku radnika u Srbiji. U tom smislu stanje u Kragujevcu je još lošije. Mi smo ispod zvaničnog republičkog proseka i to nas stavlja u realno loš položaj. Taj prosek o kome se govori veštački napumpavaju Beograd i Novi Sad. U suštini stanje je sasvim drugačije.

o Aktuelna je pandemija Covid 19. Bolest je ušla u proizvodne pogone, zaražavanja je bilo i u Kragujevcu a broj novoobolelih raste. Koliko je radnik zaštićen?

 

-Radnik je apsolutno nezaštićen. Prepušten je volji poslodavca i, u skladu sa minimalnim mogućnostima, vlastitoj inicijativi. Posle puna tri meseca pandemije nisu donete adekvatne mere zaštite već je to prepušteno kriznim štabovima i poslodavcu. To je nedopustivo stanje. U pitanju je javno zdravlje a na delu je apsolutna nebriga nadležnih o nečemu što se se tako zove, dakle nebriga o javnom zdravlju. Vlast je veoma lako zaštitila „svoje“. Čak i zatvaranjem državnih institucija, sudova, organa uprave… Nasuprot tome radnik u proizvodnji prepušten je isključivo volji poslodavca. To je neodrživo.

 

o Očekuje se velika ekonomska kriza već u narednim mesecima. Septembar je tradicionalno neugodan po džep građana. Najavljuje se burna jesen. Ima li najava o nekom ozbiljnijem pokretanju radništva?

– Ja ne verujem u „burne jeseni“ jer se one  jednostavno ne događaju. U našoj situaciji nema mnogo razlike u tome da li je maj ili septembar. Jednako loše se živi sve vreme, u kontinuitetu, bez obzira na mesec i godišnja doba. Ljudi u Srbiji su na ivici izdržljivosti, nezadovoljstvo je ogromno. U tom smislu ja ne priželjkujem nemile događaje. Nama je neophodna temeljna izmena ekonomske politike ni privrednog ambijenta. Strane investicije na koje se naslanjamo, na ovaj način samo nanose štetu. Radi se o klasičnim izrabljivačima i trošačima budžeta, dakle para koje potiču od siromašnih građana Srbije. To mora hitno da se promeni. Potrebna je neka nova politička snaga koja će u određenom smislu da stavi klasno ispred nacionalnog. Mi se trideset godina zanosimo nacionalnim pitanjem a iz godine u godinu život je sve lošiji, sve je teže. Potreban je neko ko će umeti da prepozna da je suština u smanjenju jaza između bogatih i onih koji žive od svog rada. Zbog toga ja nisam zagovornik „vrućih jeseni“ jer su tu radi o nekoj vrsti politike iz zasede. Vlast u jednom trenutku pada pod pritiskom, a neko drugi koristi priliku i zasedne. To ne vodi nikuda. Tvrdim da je naša jedina šansa u novoj političkoj eliti koja ume da prepozna ekonomski interes građana.

o Svi se sa dozom poštovanja sećamo kolona radnika Namenske i čuvenog banera „oružari“. Tada su radnici, baš iz Kragujevca, zadali prvi ozbiljan udarac režimu Slobodana Miloševića. Razmere krize tada i sada su slične. Ima li sada te snage i može li se očekivati da ona bude usmerena ka izvoru problema?

-Rado se sećam tih dana. Bio je to trenutak nacionalnog zanosa gde su radnici Namenske lako prepoznali gde je problem. Ipak, zadržao bih se na ekonomskom aspektu. Nije isključeno da se nešto pokrene. Mislim da je i sindikatima potrebno podmlađivanje. To je nužno jer su upravo ti mladi ljudi u većem problemu od nas u zrelijim godinama. Bitno je i da političari shvate da su sindikati velike organizacije sa razvijenom mrežom i složenom strukturom. Tu smo međutim suočeni sa činjenicom da često pravi ljudi nisu na pravim mestima. Ako bi se pak pravi ljudi doveli na odgovarajuća mesta bili bi jako upotrebljivi za sprovođenje željenih promena u društvu. U tom smislu verujem, ako se ispune navedeni uslovi, da može doći do većeg angažovanja sindikata. Mladi ljudi moraju da osete potrebu da žive u uređenom društvu, u pravnoj državi gde se za kriminal ide u zatvor, a ne na gostovanje na televiziji. Ako su spremni da se bore neće izostati ni podrška.


povezano:

Zaštite radnike od zaraze u fabrikama!

Continue Reading
Click to comment

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

aktuelno

INTERVJU:Legenda srpskog boksa Vojislav Lukačević-Lukač

Published

on

„Boks je nešto između sporta i neke vrste, uslovno rečeno, grube igre. Pesnice, mozak i srce u boksu su jednako važni. Ko razume boks i dušu borca, zna zašto se govori o plemenitoj veštini. Muška stvar sa jasnim pravilima, ozbiljno razvijenom taktikom i da se razumemo, boks ne boli. To je čista strast“, u jednom dahu za Ucentar govori Vojislav Lukačević, nekadašnji šampion, danas trener i „tvorac“ novih šampiona. 
 
o Lukač, (tako ga poznaju Kragujevčani i ljubitelji boksa u nekadašnjoj Jugoslaviji) deo si istorije… Da se prisetimo tog vremena…
 
– Iskreno, nema tu prisećanja. To su žive slike koje i danas živim. I ja i moji, da tako kažem, saborci. Kragujevac je bio jedan od najvećih centara boksa u SFRJ. Konkurencija je bila neverovatna, sve šampion do šampiona. Nezahvalno je sada pominjati imena legendi jer ne znam po kom kriterijumu mogu da ih poređam. Babea, Sorgić, Puza, Labud, Matejić, Jefta, Gagi… spisku kraja nema. Uvek postoji strah da nekoga slučajno ne pomenem, a to bi bio greh. Ne zna se ko je od koga više dao našem sportu, više radosti doneo našem gradu…

o Prošlo je mnogo godina, mnogo toga se promenilo… Može li da se povuče paralela?
– Uvek može da se povuče paralela ali ta vrsta podvlačenja crte, to poređenje može da zaboli. Boks ne boli. Bole povrede koje dolaze jer je sve manje viteštva, poštovanja. Ja sam se stotinu puta na ringu lupao iz sve snage, kao da mi život zavisi od toga. Kad se čuje onaj poslednji gong zagrlimo se, poljubimo, čestitamo jedan drugom. Koliko god da to nekome deluje suludo, mi smo se poštovali. Čini mi se da je baš to poštovanje nešto što nas je činilo drugačijima. Publika je bila u transu možda i više nego mi u ringu.  Pljušte udarci na sve strane, u lice, u telo… Onda vrlo brzo shvatiš da to nisu batine… Boks čeliči ljude, ima tu mnogo filozofije, mudrovanja, bokser svakom borbom odrasta, bez obzira da li pobeđuje ili gubi. Svaki meč je škola, novo iskustvo, novo saznanje, o sebi ali i protivniku kojeg u tih par rundi gledaš kao neprijatelja, a posle svega se izgrlite, izljubite i odete na zajedničku večeru. Moji najljući protivnici iz cele Jugoslavije i danas dolaze kod mene, ja kod njih. Hotel ne dolazi u obzir. Dočekujemo se kao najrođeniji.

o Razgovor nas uporno drži oslonjene na neka stara vremena. Čini se da je ipak sve nekako bilo bolje ranije…
-Kako se uzme. Ne mogu da se u potpunosti složim sa tom konstatacijom ali ima istine. Sve je bilo drugačije, naš odnos prema klubu, odnos prema protivniku, odnos grada prema bokserima koji su bili rasadnik državnih, mediteranskih, evropskih, olimpijskih osvajača medalja… Kada treneri Babea, Dugec ili Sorga, kasnije i Nikolić nešto kažu, stoji se mirno i sluša. Tu nije bilo pogovora. Nemojte misliti da je bila lako raditi sa ljudima koji su još za života postali legende. Babea je umro u Americi, a tamo je drugovao sa ozbiljnim „igračima“. Kod njega je dolazio Brano Mićunović, današnji neformalni gospodar Crne Gore. Kavaja, čuveni lovac na Tita, Babeu je gledao kao božanstvo. Isto je bilo i sa jedinim srpskim donom, jednim od šefova njujorške mafije Boškom Radonjićem. S druge strane, Babea je bio „samo“ bokser.

o Hajde da pokušamo da napravimo vezu sa ovim i onim vremenom. Boks je sport koji se menja u skladu sa životnim filozofijama. Jasno je da nije sve u snazi udarca ali se negde na kraju sve svede na to…
– Opet ne mogu da se složim u potpunosti. Ponavljam, snaga je bitna ali ne i najbitnija. Mnogo se u toku tih par rundi misli, kombinuje, ispituju se granice protivnika i vlastite granice. Kragujevac je bio jedan od par centara boksa u državi koja je imala 22 miliona stanovnika. Respektabilan kapacitet. Država i grad su umeli da stanu iza nas. Na razne načine. Ni na vrhuncu popularnosti boks nije bio sport bogatih ali nismo oskudevali. Sada je drugačije. Iz nekog razloga nas posmatraju kao, uslovno rečeno, primitivce koji se biju pred publikom, a nije tako. Ni blizu. Za moj klub, a ja sam, kako ste naveli, iznedrio državnog šampiona kojeg čeka evropsko i svetsko prvenstvo, od grada dobio 120 000 dinara. Od tog novca, što je oko hiljadu evra, morao sam da platim tridesetak hiljada Sportskom savezu grada. Samo ovo prvenstvo, gde je moj takmičar potvrdio dominaciju i osvojio titulu, koštalo nas je polovinu tog iznosa. Ne ulazim u to da li gradski ministar za sport Predrag Stevović razume suštinu. Važno mi je da je na prijemu u Skupštini grada, gradonačelnik Nikola Dašić jasno rekao da finansiranje mora da se poboljša jer pravimo rezultate. Ja se nikada nisam libio da kažem istinu, koliko god da to košta, a istina ume da bude opasnije od par vezanih aperkata, krošea i direkta koji često pošalje protivnika na patos. Takmičarski potencijal imamo, trenerski takođe… To su dokazane činjenice. Nažalost, a to nije dobro za bilo koji sport pa time ni za boks, treba nam i politička volja da se izdvojimo i dođemo na mesto koje nam objektivno pripada. Sećam se dobro vremena u kome je, sedamdesetih godina, kragujevački boks davao reprezentativce i šampione. Tada je, a teško to priznajem jer nije mesto politici u sportu, stvar zavisila od Bore Petrovića, Čede Radovića i još nekih ljudi koji jesu bili u politici ali su umeli da prepoznaju Kragujevac kao mesto gde rastu legende našeg boksa. Takvi ljudi nam trebaju danas. Neko ko razume suštinu ove priče i kome ne mora da se objašnjava zašto je boks plemenita veština. Da budem iskren, prilično sam umoran od objašnjavanja na tu temu ali i dalje sam tu da kažem istinu i objasnim ljudima koji ne razumeju, kolika je naša borba, kolika su odricanja, koliko je potrebno snage, fizičke i duhovne, da se stane pred protivnika i da se jednako časno ponesu i poraz i pobeda. 
 

ucentar.rs

 
 
 
Continue Reading

aktuelno

( Video) NARODNA POSLANICA Nataša Jovanović o pregovorima u OHRIDU: PREDSEDNIK pokazao veliku DRŽAVNIČKU MUDROST I ogroman trud.

Published

on

By



O Ohridskm pregovorkima u intervjuu za lokalnu televiziju izjasnila se narodna poslanica Nataša Jovanović.

Novinari kragujevačke televizije zamolili su gospodju Jovanović da se izjasni o pregovorima, odnosno da da komentar na celu situaciju.

Gospodja Jovanović prvenstveno ističe veliku državničku mudrost i ogroman trud na strani predsednika Republike gospodina Aleksandra Vučića koji je ostao dosledan u odbrani interesa srpskog naroda kako ona navodi.

Pregovore je okarakterisala kao maratonske, trajali su čitavih 13 sati.

Ona smatra da je predsednik još jednom dokazao da su mu interesi srpskog naroda, Ustav Republike Srbije, Kosovo u sastavu Srbije i položaj našeg naroda u južnoj pokrajini bili i ostali najvažniji od svega.

Ona smatra da nimalo jednostavne pregovore dodatno otežava suprotna strana, oličena u Aljbinu Kurtiju koji krši sve do sada potpisane sporazume. Ovime suprotna strana krši međunarodne pravne norme, navodi gospođa Jovanović u ovom intervjuu.

Gospođa Jovanović se osvrnula i na potrebu formiranja Zajednice Srpskih opština, koje je planirano još pre 11 godina. Ona navodi kako je formiranje zajednice neophodno te da se za to predsednik posebno zalaže.

Srbija nikada neće priznati lažnu državu Kosovo, navodi Jovanović.

Kosovo i Metohija je ključno pitanje za srpsku državu i narod navodi Jovanović.

Narodna poslanica je takođe u intervjuu za kragujevačku televiziju navela da je poznavanje međunarodnog prava na strani predsednika pomoglo da se do sada izvučemo iz gotovo nemoguće situacije u kojoj se Srbija nalazila.

Opširnije o stavovima poslanice Nataše Jovanović vezanim za temu Kosova i Metohije uključujući i njeno mišljenje o trenutnom ponašanju opozicije, mišljenje o Kurtiju, o stavovima albanske javnosti možete čuti u ostatku intervjua:


Video Rtk

Ucentar.rs/rtk

Continue Reading

fokus

Ekskluzivno za Ucentar legenda fudbala Milovan Đorić: Mladost je snaga srpskog fudbala

Published

on

By

Posle mnogo godina krize srpskog fudbala, reprezentacija na čelu sa Draganom Stojkovićem Piksijem, uspela je da izbori plasman na 22. Svetsko prvenstvo u Kataru. Posle pobede na favorizovanom Portugalijom, i par kontrolnih utakmica koje su u osnovi ostavljale solidan utisak o „Orlovima“ došao je hladan tuš i tri gola u mreži koje su nam superiorno dali Danci. O šansama na predstojećem Svetskom prvenstvu ali i stanju u domaćoj ligi razgovarali smo sa fudbalskom legendom, nekadašnjim reprezentativcem i selektorom Milovanom Đorićem…
* Iza fudbalske reprezentacije su uspešno završene kvalifikacije, Srbija ide u Katar. Kako komentarišete utakmice koje su nas odvele u svetsku elitu?
M.Đ. Dolaskom Stojkovića na čelo reprezentacije dogodilo se nešto novo. On sam, doneo je u tim nešto novo. Mi smo skoro razgovarali i ja sam ga upozorio na možda preveliki optimizam ali… On je uspeo da reprezentaciji nametne takav stav, takav motiv kakav mi, koji smo sedeli na klupi nacionalnog tima, nismo uspevali. Ulio im je neko novo samopouzdanje i to je urodilo plodom. Pred utakmicu sa Portugalom rekao je „Idemo da pobedimo“! To je smela izjava ali pobedio je. Momci su odigrali bolje i pobedili. Bio je u pravu. Hrabrošću i optimizmom Srbija je otišla u Katar.
* Tamo nas, sudeći po žrebu, čeka „grupa smrti“. Tako su napisali svetski mediji. Imamo li šanse za plasman u drugo kolo?

Milovan Đorić sa našim novinarom Srđanom Stošićem

 

M.Đ. Brazil je Brazil ali su skloni kiksevima, posebno na početku turnira. Mi sa njima otvaramo prvenstvo. Od Švajcaraca imamo bolji tim, tu nema nikakve dileme. Jedino što može tu da nas nadigra je neka vrsta opterećenja političke prirode. Mislim i nadam se da naši momci to mogu da prevaziđu i pobede. Kamerun je neprijatan rival ali, ako prođemo Brazil i Švajcarsku, šta je problem. Fudbal je igra gde pobeđuje onaj ko da više, a primi manje golova.
* Ako se plasirano u narednu fazu takmičenja, potencijalni rivali su Portugalci, gladni osvete.
M.Đ. Da ali i tu imamo određenu prednost. Realno, Portugalci imaju odličan tim ali i veliki broj godina. Pojedinačno i zbirno Srbi su neuporedivo mlađi. Kolika god da je njihova želja za „osvetom“ tolika je želja naših mladih momaka da se dokažu i ponove podvig. Opasni su, ne smem da prognoziram. Ipak, ponavljam, Portugalci imaju relativno star tim, Srbija relativno mlad. Faktor sreće, suđenja, motivisanosti… Tu su šanse 50 prema 50.
*U poslednje vreme domaći klubovi su nešto prisutniji na evropskoj sceni. Da li je to posledica dobrog rada ili sticaj okolnosti koji se povremeno ponavlja?
*U tom smislu Crvena Zvezda i Partizan su uradili nešto. Objektivno, nije to mnogo, nije dovoljno. Ima iskoraka i to je dobro ali sistemski neke stvari tek bi trebalo da, kako se to kaže, legnu. Realno sagledavajući naše klubove, mi smo duboka treća liga Evrope. S druge strane neuporediva je naša liga danas i ona u kojoj sam ja igrao. Igralo se sa Dinamom, Sarajevom, Hajdukom, Željom, Veležom, Rijekom. Sada su te lige skraćene, slabija je konkurencija… Sa tog aspekta gledano, ovo je danas nekadašnje Srpska liga sa izuzetkom Zvezde i Partizana.
*Radnički iz Kragujevca ponovo je prvoligaš. Pratite li i te utakmice?
M.Đ. Igrao sam u Kragujevcu mnogo puta. Imam odatle lepe i manje lepe uspomene. Lalatoviću i Radničkom od srca želim da opstanu u eliti. Dogodine, ko zna… Možda se izbore za neko mesto pri vrhu. To Kragujevcu pripada.

Continue Reading

Najpopularnije