Sjajan tekst Nikole Ivkovića, asistenta na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, koji je objavio na svom fb nalogu o zaboravnosti Srba na one ljude koji su stvarali njenu istoriju. Samim tim i na Obevezu, koju su nam ostavili u amanet
piše: Nikola Ivković
Spomenik Jovanu Ristiću u Kraguejvcu
Da li je život sudbina ili splet donetih odluka?
Naš širi kraj dodatno je oplemenila stara, novim vodenim ruhom obojena fontana. Dečije radosti, zamenile su sumornu senku, a ceo kraj veselo oživeo u ritmu vodenih preleta.
Na samo 20 metara, kroz svod kamenog mosta, ka zapadu gleda vajarskom rukom oživljeni JoIan Ristić.
Možda najveći sin prvog doma visokog obrazovanja, kulture i nezavisnosti- prve prestonice moderne Srbije.
Lako je otkriti da je Berlinski kongres bio kruna karijere umešnog diplomate.
Proklamacija nezavisnosti, doneta na današnji dan 1878. svečano je usvojena u Kragujevcu, u porti Stare crkve. Rodni grad prvi je osetio dah pune slobode. Iako iz skromne porodice, bez oca od detinjstva, bez podrške, sam je dosegao umne i životne visine. Oženivši Sofiju, kćer plemića, uz porodičnu i umnu stabilnost, ostavio je neizbrisiv trag u politički i socijalni život Srbije. Bio je čovek koji stvara istoriju.
Vrhunsko obrazovanje i ozbiljno državotvorno iskustvo, ojačali su našeg Šumadinca. Svojom skromnošću, mudrošću i pomirljivošću preneo je otisak i na svetsku scenu. U najkraćem, darivao nam je ponosnu nezavisnost, ojačanu teriorijalnim proširenjem, uz dobre odnose sa zapadom i istokom. Poštovali su ga i Carigrad i Beč. Najvažnije, pokazao nam je da naša glava može da miri i povezuje, misli i pravodejstvuje. Stvorio nam je šansu za samopoštovanje, motivaciju za život srpstva.
Mi, sugradjani Jovana Ristića uspeli smo da ga zaboravimo. Zaboravili smo i da smo zemljaci Mihajla Pupina, da smo preci mnogih junaka koji su nam kroz golgote predali život u jasnoj, nezavisnoj granici. Mi smo narod koji je sada izgubljen. Izgubljen izmedju svog ponosa, nemaštine i besa.
Zaboravljajući svoje pretke, brišemo iz uma naše obaveze. Potiskujemo da ne smemo da se delimo, cepamo, klevećemo.
Zaboravljamo da deca koja se danas raduju oživljenom kraju, zaslužuju isto što i njihovi vršnjaci. Oni čijim društvima sija duh sistema, tolerancije i slobode. Tamo gde nažalost naša većina sanja nove korene. Ka toj uredjenosti, svakog novog jutra beznadežno gleda naš Jovan Ristić. Njega smo izgleda svesno izbrisali, da nas ne podseti ko smo postali danas.
Dobro je što nikada nije kasno, možda i probudimo zaspala sećanja.
