Priča i pesma o gružanskom seljaku Tadiji Baju Markoviću iz Ljuljaka!

U životnom putu gružanskog seljaka Tadije Baja Markovića sažela se sva muka, lepota ovog pitomog i divljeg kraja. Pesmu o njemu napisao je njegov pranuk poznati pesnik Marko S. Marković koji je ispričao o životu svog predaka poučnu priču. A ona kao da se sama ispisala, natopljena znojem, mukom i slobodom…

 

„Tadija Marković poznatiji kao Bajo je bio moj pradeda. Jedva sam ga zapamtio jer je umro kada sam imao samo pet godina. Ipak, slušao sam puno o njemu, o njegovom životu, njegovim delima i njegovim osobinama“- počinje priču poznati gružanski pesnik Milan S. Marković o svom predaku kome je posvetio sjajnu pesmu.

Tadija Bajo Marković

Bajo je rođen je davne 1901. godine, u gružanskom selu Ljuljacima. Njegov život je sinonim muke gružanskog seljaka kroz vekove i ratove.

-Rođen je da se muči. I da se potomci ponose njegovim imenom. Od Balkanskih ratova je ostao bez oca, na plug je naučio u godinama kada današnja deca tek uče šta je lopta. Nije ni pomislio da krene stranputicom, da potraži lakši put, lagodniju stazu. Živeo je teškim, ali slobodnim i ponosnim životom gružanskog seljaka, šumadijskog rabotnika, srpskog domaćina-priča nam Marko o putu Baja koji se s kolena na kolena prepričava.

„Nije znao za strah. Ovo nije fraza, zaista je tako. Nije se bojao čoveka na drumu, zverke u gori, drveta u šumi. Niti aveti i priviđenja, o kojima se govorilo u dugim zimskim noćima. Nikome nikada nije dao na sebe, osim u kući. U narodu je bio vuk, a u domu jagnje. Njegovi sinovi, snahe, unuci i stariji praunuci ne pamte ružnu reč koja je sišla sa njegovih usana. Pamte samo duboku ljubav, nesebičnost i beskrajno požrtvovanje koje je štedro delio njima, svojim najmilijima“- kazuje Marko i naglašava da je ovaj  seljak „bio snažan, onako kako samo Gružanin, rođen ispod Rudnika može biti. Kadar da zaustavi pobesnelog pastuva u polju, da kosi debelu travu celog dana bez odmene, bez otkivanja kose i bez ručka“.

Praunuk Milan S. Marković sa suprugom

-Bio je i rvač, najbolji u Gornjoj Gruži. Moj deda, njegov sin mi je govorio da je se na služenju kraljeve vojske, negde u Hrvatskoj, susreo sa poznatim rvačom, Hrvatom, nekadašnjim austrougarskim šampionom. Bez pripreme i treninga, samo svojom sirovom snagom i hajdučkim srcem, oborio ga je na zemlju. Zauzvrat, Srbi oficiri su ga na leđima izneli na krov kasarne. Njega, vojnika. I gružanskog seljaka-priča nam Marko.

Pradeda je kupio skoro petnaest hektara zemlje. Bez špekulacije, bez prevare, bez ičije pomoći. Bez vetra koji mu je duvao u leđa.
-„Nikada nije skinuo šajkaču sa glave, osim u kući. Sahranjen je u opancima, jer je on tako hteo. Nikada u postelju nije legao dok pored jastuka, stojeći, povijene glave nije očitao Očenaš. A ja, eto, mlađi, odmorniji, tek po nekad, samo za Božić se Gospodu Bogu pomolim. Jednom u godini“- kaže Marko.

Bajo je bio i majstor. Stolar, veštih i umešnih ruku.

„U domovima moga sela, još uvek postoje dugačke sobe, koje služe za upotrebu samo jednom do dvaput u godini dana. Mi našu zovemo sala, i u njoj slavimo godinama, još uvek na šest metara dugačkom graničevom stolu koji je on načinio. I danas danji, stariji gosti se sećaju kako je uvek prestajao, celu slavu na nogama, pokraj gosta koji bi sedeo u vrhu sofre. Ni oružjem ga niko naterati ne bi mogao da sedne za sto na dan svoje slave. Govorio je da je i car Dušan Silni u svoje vreme goste na slavi dvorio stojeći, i ako je bio car“- .

selo Ljuljaci u gornjoj Gruži

Bio je Bajo i ratnik. Nosio je ravnogorsku uniformu, razgovarao je sa mitskim Dražom Mihajlovićem puno puta, kao ja sada sa vama. Nosio je srpsku kokardu, ali nikada nije poneo bradu niti dugu kosu. Nikada nije pripasao kamu. Nikada nikoga nije ubio.

-Vratio se iz Bosne, krijući se danju, pešačeći noćima po dubokom snegu, u turskim opancima. Te opanke je dobio od jednog prekodrinskog starca, Turčina. U zameni mu je dao svoje cokule, jer je ovaj tako tražio. Stigao je kući usred noći, nije smeo ni da kuca na vrata, niti je znao ko je od ukućana živ. Prislonio je merdevine, popeo se do prozora i oprezno pokucao. Jedva su mu otvorili, uplašeni. Jedva su ga i poznali. Bilo je to uoči Savindana, 1945. godine. Četrdeset jednu godinu nakon toga, baš na taj dan sam ja rođen-kaže Marko i naglašava da je „u novoj Jugoslaviji, Bajo je postao robijaš, u ravnom Požarevcu i Borskom rudniku, daleko od doma, od porodice, od plodnih njiva, od plavne Gruže i rudničkog Razvigora. Bio je i ponižavan. Njegov zemljak, posleratni komunista ga je deceniju posle rata izbacivao sa seoskog zbora jer je, po njegovim rečima, bio četnik“.

-„Bio je čovek. Običan, mali a opet veliki. Često ga sanjam, često mi na um padne. Zamišljam mu glas, i ako ga se ne mogu nikada setiti. Računam, koliko bi danas imao godina da je živ, pa se u tom ludom računu izgubim i očekujem da se pojavi na kapiji našeg dvorišta. Dvorišta ograđenog dva metra visokim zidom koji je on zidao. Još čuvam njegov štap. Odeljao ga je parčetom stakla, od krive drenove grane i ostavio ga, da ga čuvam, kao najvrednije blago- kaže Marko.


Bajo živeo preko 90 godina

„Živeo je preko devedeset godina. Nikada nije bolovao u postelji. Poslednjeg dana svoga života, stavio je na rame teške merdevine, koje mi Ljuljačani nazivamo stubama, odneo ih u naš vinograd, zasađen na strmom brdu iznad naše kuće, i obrao krušku kaluđerku, koju je on, kao mladić zasadio. Vratio se kući, pripomogao svojoj deci oko svakodnevnih poslova. Predveče je legao u krevet, a kad je ponoć prošla, zauvek je otišao. Prije toga je dedi rekao čega da se čuva. Ta zmija nas je zaista i ujela, dvadeset četiri godine posle toga. Sada spava. Leži, ispod stogodišnjeg klenovog drveta, na obalama gružanskim, na kamenitoj grobljanskoj zemlji, koju moji Ljuljačani sa Barancima dele. Nadam se da još uvek negde postoji. Nadam se da ćemo se sresti jednoga dana. Nadam se da ću tada smeti da ga pogledam u oči i da će mi pružiti ruku“- kazuje priču o svom pradedi gružanske pesnik Marko S Marko.

 


Mome Baju

Gde si Bajo, gde su tvoja deca,
u ponoći pustog sela moga?
Slava plače, palo šljeme jeca,
gde je pesma i vera u Boga?

Gde su silni ratnici seljaci,
okapani u radu i muci?
Gde si Bajo da branimo selo,
rastržu ga izgladnjeli vuci.

Gde si Bajo, napaćena dušo,
sam bez oca, od balkanskog rata.
Grom si bio, deda mi kaziv’o,
kako baci na pleća Hrvata.

Gde si Bajo, gde su tvoje njive?
Svaku stopu prelio si znojem.
Radio si, pev’o, ratovao,
dičio se oranjem i bojem.

Gde si Bajo, praunuk te zove,
da li čuješ moje pesme glase?
Ili slušaš ispod starog klena,
plahovite gružanske talase.

Gde si Bajo, gde su tvoji konji,
prela, mobe, gumna i šljivici?
Spavaš Bajo i glave ne dižeš,
ne bude te tvoga sela krici.

Gde si Bajo, da li vapaj čuješ,
Šumadije, prazne, ostavljene?
Gde su tvoji divovi, zemljaci,
da nas brane jadne, napaćene.

Gde si Bajo, kad ću da te vidim,
da li onda kad odem u mrtve?
Da ti kažem, oprosti mi deda,
nisam bio vredan tvoje žrtve.

Marko S. Marković


 

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.