Čovek koji je „Sablju“ proglasio neustavnom posle 17 godina piše za ucentar.rs

piše: prof. dr Srđan Đorđević  

Oko 13 časova…

Sedim u sudijskom kabinetu u zgradi Ustavnog suda, koja se tada nalazila u Nemanjinoj ulici, par stotina metara iznad zgrade Vlade.

Čujem zvuk policijske sirene, pogledam kroz prozor i primetim da se nešto čudno dešava. Nakon četrdesetak minuta zvoni telefon. Sekretarica mi javlja da predsednik Suda zove na sastanak. Osećam da nesto nije baš uobičajeno. Izlazim, a sekretarica me uplašeno gleda i kaže:

„Sudija, jeste li čuli?“.

Zatečeno odgovaram:

„Ne, šta?“

„Pokušali su da ubiju premijera“.

„Au“ …-izlete iz mene.

Stegnuta srca, sa žmarcima koji struje kroz telo silazim koji sprat niže do predsednika Suda. Usput se oseća u hodnicima kako strah i zabrinutost polako obuzimaju hodnike zgrade. Kod predsednika Suda ulazim, a atmosfera kamerna; kao na saučešće kad se ide. Polako se okupljaju sudije, nas četvoro koji smo se zatekli tog trenutka na poslu.

Razgovor težak kao tuč. Predsednik nam saopštava ono sto je već javljeno, da Đindjić nije preživeo. I najavljuje da će se uvesti vanredno stanje. Nikome nije ni prijatno, ni lagodno. Svesni smo sta znači vanredno stanje usled ubistva predsednika Vlade. Već u vazduhu se oseća da će biti zategnute policijske represije.

Odmah tog dana, policija je preuzela maksimalnu kontrolu na ulicama i izlazima iz Beograda. Popodne idem autom ka Kraljevu gde sam živeo. Na Bubanj potoku se otegla kolona. Policajci sa dugim cevima prilaze svakom autu i legitimišu, a ponekome zatraže da otvori gepek. Dolaze do mene, traže dokumenta i pitaju gde radim.

-„Sudija sam Ustavnog suda“, rekoh.

-„Aha, sudija. Otvaraj gepek!“- glasno mi narediše.

Otvaram prazan gepek i produžavam dalje. Usput razmišljam kako je sve relativno u poretku; ranije su me policajci ljubazno pozdravljali, a sada već stvari stoje sasvim drugačije. Policijski aparat u vanrednom stanju preuzima dominaciju nad javnim životom. Tako je to uvek i svuda.

Žao mi Đindjića. I Srbije. Bio je tako energičan i poletan. Kao strela spremna da nas povuče ka Evropi, da nas transformiše i modernizuje Srbiju. Iskreno mi se dopadao kao premijer; ne baš svi oko njega, ali je to sad nebitno. Osećam da smo poljuljani kao društvo, kako nam se tope nade da ćemo uspeti konačno da krenemo napred. Tako je i bilo.

A već je pristigao predmet Ustavnom sudu sa zahtevom da se utvrdi da je vanredno stanje neustavno….

sutra: „Opet bih uradio isto“- hapšenja u „Sablji“ bila su neustavna!

autor je  redovni profesor na Pravnom fakultetu u Kragujevcu i bivši najmlađi sudija u istoriji Ustavnog suda.