Kako su Pižon i Džaja igrali fudbal u Zagorici kod Topole

Pižon, Džaja, Karasi, Šestić, ispoštovali su želju šnajdera Miodraga Milićevića prošle godine i u selu Zagorica kod Topole odigrali prijateljsku utakmicu sa tamošnjim timom

 

Ni u najlucidnijim scenarijama pisaca naučno- fantastičnih romana nije se moglo predvideti skoro pre pola veka da će ove godine u selu Zagorica kod Topole, od svojih 170 domaćinstava igrati Dragan Džajić, Vladimir Petrović Pižon, Stanislav Karasi, Vladimir Šestić, Ratomir Dujković, Zdravko Borovnica i ostale “zvezdine” legende…. I sve to zahvaljujući Miodragu Milićeviću (68) šnajderu iz ovog sela, koji je u Parizu šio za čuvenog Pjer Kardena… Uspeo je Miodrag da upozna i verovatno najčuvenijeg srpskog državljanina Francuske tog doba Radišu Jovanovića- Stiva, mnoge znane i neznane ljude ulicama grada svetlosti…

Miodrag Milićević iz Zagorice kod Topole

Sve se isprepletalo oko Milićevića što je život mogao da izveze i proštepa daleko, komplikovanije nego li njegove šivaće mašine sa kojima je u Francuskoj zaradio penziju i vratio se u svoje rodno selo -da se, opet bavi fudbalom. A fudbal na ovaj ili onaj način nikada nije napuštao.

-Kada sam 1971.godine prvo otišao u Nemačku nisam se nešto snašao. Odatle u Pariz. Imao sam šnajdarski zanat izučen ovde, ali sam tamo šio kožu a ne tkaninu. Te jakne i galanteriju radili smo za Pjer Kardena. Ali istovremeno sam igrao fudbal za tamošnji klub, koji skoro da je bio kao kod nas srpska liga- priča nam Miodrag, dok sa ponosom iz onog vremena pokazuje fotografiju sa Dragoslavom Šekularcem, njegovim velikim prijateljem dok je Šeki irao za „Pari Sen Žermen“.

Predano radi u pečalbi, počinje da sarađuje i sa nekad čuvenom kompanijom “Trijumf”. Igrom slučaja, iako se uvek držao svog posla i fudbala, upoznaće i Radišu Jovanovića-Stiva, legendarnog pljačkaša za kojim je plakala cela Francuska kada je poginuo.

Miodrag sa Šekularcem u Parizu

-Tu u predgrađu Pariza imao sam stan, a ispod je bio restoran gde je Stiv, kako smo ga svi znali, dolazio na kafu. Bio je to najepši čovek koga sam ikada video. Popularan, markantan, visok dva metara sa širokim ramenima i jakim crtama lica. Ne mogu da kažem da smo bili prijatelji, ali smo se poznavalii. Nije se dugo zadržavao, pio je kafu najduže desetak minuta. Zanimljivo je da svih tih godina Bruna nisam video tu, niti da dolazi da pije tu u tom kafiću- priča Milićević.

Miodrag sa Boškom Đurovskim

I sve vreme, gradeći svoju karijeru u šnajderskom zanatu nije zaboravljao svoju divlju i istovremeno pitomu Zagoricu, gde je njegov otac Raja, spasio američkog pilota 1944.godine noseći ga 15 kilometara na ramenima do Rabrovca. I zarekao se, da će “njegova” “Crvena zvezda” igrati utakmicu sa momcima iz Zagorica.

Po povratku ,zajedno sa meštanima obnavlja prostorije, teren, izgrađuje teren za mali fudbal, osvetljenje, ogradu… Da dostojno dočekaju velikane srpskog fudbala. Uz pomoć ovdašnjeg vlasnika livnice i hirurga čuvenog doktora Velimira Markovića Bece i člana uprave SD “Crvene zvezde”- došao je i taj dan.

Doduše, legende su dočekali Zagoričani u godinama. U šali kažu – najboljim. Bila je to utakmica veterana. Ali eto. I ostvarenje sna, koji je šnajder Miodrag sanjao u Parizu dalekih sedamdesetih godina prošlog veka. I dosanjao ga. Rezultat utakmice, naravno pokvario bio ovo pisanije… Važno je učestvovati…

ucentar.rs



 

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.