Šta je Vašingtonski sporazum (I)

piše: dr Srđan Đorđević, najmlađi sudija u istoriji Ustavnog suda 
Za Vašingtonski sporazum deo političke javnosti govori da je to korak bliže ka priznanju, a pre će biti korak ka uspostavljanju stabilnijih odnosa između Beograda i Prištine (ali i Srbije i SAD). U ozbiljnim državotvornim pitanjima treba biti ozbiljno odgovoran, što podrazumeva uvažavanje realnih činjenica, pa time i vođenje realpolitike. Potez koji se povlači zavisi i od konkretnih okolnosti datog trenutka, a ne samo od (ne)realnih želja i ambicija države ili naroda.
Prilikom analize Vašingtonskog sporazuma, potrebno je imati u vidu mozaik mnogobrojnih činjenica. Istorijski, nalazimo se na terenu nataloženih slojeva problema srpsko-albanskih odnosa u trajanju od preko jednog veka. A kada problem traje toliko dugo, svakako da ga je vremenom sve teže resiti. Politički, Srbija je XXI vek dočekala politički i institucionalno nestabilna, uz dvodecenijska previranja i bez jasnog strateškog pristupa kosovskoj tematici. Za uspeh državne politike potrebna je i unutrašnja kohezija društvene zajednice, pa upozoravajuđim deluje odbijanje dela političke javnosti da se upusti u kreiranje konkretnih predloga povodom (sada gotovo zaboravljenog) svojevremenog poziva predsednika Republike na unutrašnji dijalog. Prevaga parcijalnih partijskih (citaj: licnih) interesa u odnosu na opsti interes zajednice i odsustvo ideja opozicije, opravdalo je državnu vlast u kreiranju društvenog inženjeringa.
Vašingtonski sporazum je nastavak proaktivne politike, kojom je eliminisana nekada preovlađujuća politika da se ništa ne čini, već čeka neka fatamorgana iluzije da ce vreme učiniti svoje. Onaj ko hoće da ceni Vašingtonski (i pre njega Briselske sporazume), mora krenuti od realnosti, što podrazumeva budjenje iz mitološkog sna.
A fakat je da na Kosovu nema države Srbije, osim u formalnim okvirima važećeg Ustava. Kao što je fakat da na Kosovu postoje institucije državne tvorevine nepriznate od strane Srbije i većeg dela međunarodne zajednice.
S druge strane, fakat je i da na Kosovu zivi oko 120 000 Srba (preko polovine juzno od Ibra), pa Srbija ima nacionalni interes da vodjenjem svoje politike vodi racuna o njihovim interesima.
Iako bi bilo preterano reći da konačno glavni tokovi vašingtonskih političkih struja idu u pravcu interesa države Srbije, sa velikom sigurnošću se može primetiti da nas njeni pogubni talasi, kojima smo odveć često bili izloženi poslednjih decenija, ovoga puta poprilično zaobilaze. Aktuelna američka administracija, čini se, pokazuje dobru volju da makar čuje naš glas i uvaži srpske argumente i interese. Ovo, ma koliko bio mali pomak, u odnosu na uobičajeni prisup SAD, predstavlja ogroman napredak u srpsko-americkim odnosima. Dosledna politika odbrane srpskih interesa i odlučnost u zalaganju na fer i poštenom rešavanju problematičnih odnosa između Beograda i Prištine po prvi put nije naišla na zatvorena vrata.
(Nastaviće se)


Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.