Šta je Vašingtonski sporazum (2)

Portal ucentar.rs posle potpisivanja sporazuma u Vašingtonu koji je uzdrmao srpsku javnost pokušaće u par nastavaka da analizira svaki njegov aspekt. Naš kolmnista je bivši najmlađi sudija u istoriji Ustavnog suda i redovni profesor Pravnog fakulteta

 

piše: dr Srđan Đorđević

Pobednička koalicija u Crnoj Gori, održala je ovih dana politički čas celom regionu, potpisivanjem Sporazuma kojim se obavezuje na poštovanje međunarodnih obaveza prethodne Vlade i put državotvornog jedinstva. Uz ozbiljnost koju kontinuitet i stabilnost donose jednoj državi, po jednim potezom ruke lidera tri pobedničke liste razmontiran je opseg mogućnosti odlazećem režimu da igra na razlikama i vlada kroz podele i svađe. Deluje da je sporazum i u srpskoj javnosti dočekan sa odobrenjem, kao put na koloseku realnosti i razmontiranja sistema koji je unosio razdor u odnose Srbije i Crne Gore.

Sporazum potpisan preko Atlantika o ekonomskoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova doživljen je, čini se, drugačije. Iako u šesnaest tačaka dokumenta sa nazivom „Ekonomska normalizacija“, kao što i sam naslov sugeriše, provejava ideja da se ekonomskim metodama zbliži stanovništvo potpisnica, čini se da u Srbiji još uvek ostaje gorak utisak nepravde. A da li je to opravdano i da li ovaj put može doneti nešto dobro svima?

U privredi često može da se čuje da „biznis zbližava ljude“. I zaista jeste tako; zajednički poslovni poduhvati, neizvesnosti, eventualni uspesi i zajedničko vreme približe delatnike i u drugim sferama van prosto ekonomske. Ljudi postaju prijatelji i van zajedničkih poslova, dele porodične, šire društvene probleme, komuniciraju. Može li se taj mikro nivo primeniti i na ovaj širi makro nivo?

Izgleda da postoji ideja da vredi pokušati i to ne samo kao prosta ideja, već i namera možda najjače države na svetu – SAD; Države u kojoj pravni sistem funkcioniše najbolje, gde se snaga pravne norme i potpisa poštuje i posmatra sa posebnim nadzorom. Pravna sigurnost i dozivljaj pravnih dokumenata, pa i u ovoj specifičnoj formi netipičnoj za međunarodno pravo, bitna je odrednica sporazuma, koja bi obema stranama morala stajati na umu. Imajući u vidu Briselski sporazum koji je samo Srbija ispunila, a druga strana ne, deluje da je ovde Srbija, bar po pitanju pravnog shvatanja, u boljoj poziciji, ako to uopšte treba posmatrati tako, kroz prizmu pobednika i pobeđenog.

Najavljuje se avion Beograd-Priština koji će operativno sprovoditi Lufthanza, što je možda znak i šire podrške ekonomskim metodama u okviru najjače članice EU. Izgradnja železnice koja će povezati obe strane sa morem, ubrzati i pojeftiniti transport, ubrzati protok robe i kapitala. Učestvovanje državnih finansijskih agencija SAD-a u realizaciji i nadgledanju dostizanja dogovora u cilju ekonomske normalizacije, kao dodatni podstrek dinamici ekonomskih odnosa. Jezero Gazivode su još jedna stavka o kojoj se sada govori. Ako se setimo scena Hašima Tačija kako patrolira jezerom i tenzija koje su tada nastale, ali i prethodno decidno odbijanje strane iz Prištine da govori o toj temi, deluje da je još jedna tačka u interesu Srbije.

Međutim, suštinski ovo je nešto što je u interesu i Prištine. Ako stavimo po strani energetski i hidro potencijal tog značajnog resursa, okolnost da se nalazi na teritorijama koje faktički kontrolišu obe strane, te mogućnosti Srbije da ugrozi vodosnabdevanje i energente drugoj strani, ključno je da i Prištini konflikt nije u interesu.

Iako stanovništvo većinski i na Kosovu i u Srbiji kao da podržava tinjajući konflikt, te uživa nekada u svađama strana, ekonomija je ključ za promenu stanja.

Američki sudija Ričard Pozner izneo je prethodnih decenija zanimljivu teoriju. Kao vrsni pravni delatnik i neko ko svakodnevno u sudnici sučeljava pravo i društvenu realnost, došao je na ideju da ekonomske postulate upotrebi u pravnom životu. Da neka egzaktna merila ekonomije primeni u pravu, postavi racionalnost i efikasnost kao jednu od vodilja i pokuša da dostignuća ekonomije upotrebi kako bi pravila koja uređuju život ljudi učinio boljim. Ova teorija imala je efekte na razna gledišta u pravnoj teoriji, a interesovanja za nju ne jenjavaju. Pokazalo se da je moguće povezati pravo i ekonomiju, a možda je ekonomska normalizacija napisana u 16 tačaka saglašenih u Beloj kući upravo taj put racionalizacije i efikasnosti na mukotrpnom putu rešavanja dugotrajnog konflikta. Naravno, domaćin potpisivanja uklopio je i svoje šire interese u ovaj poduhvat, ali sve ima neku cenu i dobro je da je ona ovde i iskazana, opet merljivo.

Ekonomija je egzaktna, pravo i politika nisu. Ekonomiju u mnogim segmentima možemo da merimo i proverimo da li su se rezultati popravili ili ne. Ostaje uvek pitanje da li je ovo pravi put?

Za svađu je potrebno najmanje napora, rešimo da se oko nečega ne slažemo i izbegnemo put traženja zajedničkih, vezivnih tačaka. Vezivanje i dijalog, posebno u ovom odnosu koji ima ratnu istoriju, zahteva mnogo napora i dobre volje, bolnih rezova i odluka. Najvažnije pitanje je da li je to uopšte moguće?

Smelo, svakako jeste. A šta je to što daje posebnu nadu? Traganje za zajedničkim temama koje ce povezivati Srbe i Albance kao impuls pomirenju istim mukama povezanih, a interesima pojedinaca razdvojenih naroda.



(sutra: pitanje imovine Srpske pravoslavne crkve)

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.