„Do pre pet godina bio sam običan čovek, onda sam postao taksista, linijaš na crno“, počinje Šone svoju priču…
U glasu pomešani tonovi. Ima svega…šale, gorčine, pomalo i nade da će ipak sve doći na svoje mesto.
„Ne verujem da na svetu postoji čovek koji voli da radi ovaj posao. Budim se pre šest, kao da sam pekar. Popijem kafu i izlazim na teren. Radim najmanje dvanaest sati dnevno. Mora tako ako hoćeš da ti ostane neki dinar. Najveći problem je što, nas koji radimo na crno, jure kao da smo trgovci kokainom. Krijem se od policije, komunalaca… Želim da registrujem firmu. Zapravo, želeo sam. Kad sam predao sve što je od mene traženo, rekli su mi da moja pokojna majka duguje porez. Umrla je 1999. dok sam bio mobilisan. Od šloga. Javili su mi iz komande. Kasnila je vest jer su me tih dana ranjenog prebacili iz Đakovice u Niš. Roknulo me u vrat. Minobacač. Jebi ga brale“, kaže Šone.
Kod Suda je jedna od stanica za „divlje“ taksije
Od Suda do „Uzora“ prima drugu besplatnu vožnju. „Znam ljude, komšije su mi“, kaže.
„Kad su mi obračunali taj porez koji je moja pokojna majka ostala dužna, bilo mi je jasno da od legalnog posla nema ništa. Jeste ostao neki dug, dvadeset i par hiljada… Sa kamatama preko pola miliona. Nemoguća misija“, opravdava svoj rad na crno Šone. Kaže da ne vidi način da preživi ako se legalizuje. Dažbine bi, da nije tog problema sa porezom bile oko 150 evra. Tvrdi da je „to cifra koju ne može da ostvari i da ga manje me koštaju kazne“.
„Bio sam na trećoj godini poljoprivrede u Čačku kad su me mobilisali. Nisam se dvoumio, ali me je iskreno bilo strah. Vojna policija sam, znam da će da me šalju gde se puca. I pucalo se. Mnogo. Neki moji su ostali osakaćeni, neki su izginuli. Ja sam ranjen pred sam kraj rata. Posle svega više mi nije bilo do škole. Jednostavno sam odustao. Bio sam prazan, umoran…“…
Ovako je u uređenim zemljama
Dok pričamo lupaju vrata, ljudi ulaze, izlaze… Šonetov „renault“ stenje i muči se, brekće i dimi. Na raskrsnici kod Medicinske škole, policija…
„Dobar dan, isprave i kako već sve ide…
„Jbg burazeru, ovo je peti put da te ja ‘vatam. Pišem pojas, ako platiš u roku to ti je samo 2 500.“ „Dobro“, kaže Šone i nastavljamo dalje…
Nezvanično najviše klijenata za divlje taksiste je na Aerodromu
„Do kraja dana imaću za kaznu, ako me opet ne zaustave“, kaže… Do pošte na Aerodromu nekoliko psovki upućenih Slobi, NATO, Vučiću, životu… „Ne znam šta bih drugo mogao da radim. A ovo, vidiš kako ide… Ti si beše neki novinar“?, pita pre nego što izađem na stanici odakle kreću i gde se zaustavljaju autobusi i zabranjeni linijski taksisti… Jesam, kažem. „Jbg nije ti ni to neki pos’o. Kad stignem malo pogledam televiziju, preletim po daljincu… Pročitam i novine… I to više ne košta ništa“.
U Šonetov taksi „na crno“ ušla je sredovečna žena. Spakovala torbe sa pijace, platila i kratko rekla „do Bazena“. Na sledećoj raskrsnici kod stadiona Sušica, čekala je svoj plen neka druga patrola. Oni će valjda pisati farove. Ako plati u roku platiće samo dve i po hiljade.
ucentar.rs
