Ko je Ilija Kolović, čija je kuća izgorela u Kragujevcu: srpski doktor i heroj!

Pegavi tifus je pokosio doktora i dugogodišnjeg narodnog poslanika Iliju Kolovića u 63. godini. Svoj život je dao svojoj otadžbini, znajući šta daje, i zašto ga daje, napisao je o svom čukundedi Đorđe Milošević 

piše: Đorđe Milošević, čukununuk

Srspki akademski krug

 

„Proučavajući život i delo doktora i dugogodišnjeg narodnog poslanika Ilije Kolovića, konstantno su mi kroz misli prolazili stihovi rodoljubive pesme “Na Gazimestanu”, koju je napisao čuveni srpski pesnik, akademik i diplomata Milan Rakić. Naime, pred Prvi balkanski rat, Milan Rakić, srpski konzul u tada turskom gradu Prištini, po obilasku Gazimestana u svojoj čuvenoj pesmi između ostalog piše:

Danas nama kažu, deci ovog veka, 
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas je zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli 
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli, 

Ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!

I danas kad dođe do poslednjeg boja, 
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.

Pre tačno sto godina, pegavi tifus je pokosio doktora Iliju Kolovića u 63. godini. Svoj život je dao svojoj otadžbini, znajući šta daje i zašto ga daje. Kolović, jedan od lidera kragujevačkih radikala, odmah je po izbijanju Prvog svetskog rata podneo ostavku na svoj položaj narodnog poslanika i sa činom rezervnog sanitetskog majora dospeo na dužnost u Četvrtoj rezervnoj bolnici u Kragujevcu, gde je lečeći srpske vojnike i civile od raznih bolesti i nadirućeg pegavca, i sam nastradao 18. februara 1915. godine po starom kalendaru.

Ilija Kolović je rođen polovinom 19. veka u siromašnoj seoskoj porodici u blizini Kraljeva. On u mladosti pokazuje dve važne vrline – veliku želju za učenjem i ljubav prema otadžbini. Posle završenog Filozofskog fakulteta u Beogradu, Kolović kao državni stipendista odlazi na studije medicine u Pariz. Vraća se iz francuske prestonice sa zlatnom medaljom za izuzetne uspehe što tadašnji kralj Srbije, Milan Obrenović, nagrađuje ukazom kojim ga postavlja za sreskog lekara u Kraljevu. Posle deset godina provedenih u Kraljevu, Kolović prelazi u Kragujevac gde će raditi kao glavni lekar za kragujevački okrug do kraja svog života.

Kolović se po svom povratku iz Francuske priključio Narodnoj radikalnoj stranci. Za prekretnicu u njegovoj političkoj karijeri i aktivnije učestvovanje na političkoj sceni Srbije se može uzeti usvajanje Ustava iz 1901. godine. Novim ustavom je uveden dvodomni predstavnički sistem i u aprilu 1902. godine, nadaleko poštovani doktor Kolović biva izabran za člana Senata iz Čačanskog okruga. Nakon Majskog prevrata, Kolović odlazi u Ženevu sa deputacijom koju su činili 24 istaknuta člana, a koja je imala za cilj da pozdravi i u Beograd doprati novog kralja, Petra Karađorđevića. Sledeće godine, pa sve do svoje smrti, Kolović je proveo aktivno se boreći protiv smrtne kazne, uz abolicioniste poput ministra pravde i kasnijeg predsednika Vlade, Dr Milenka Vesnića i narodnih poslanika Dragiše Lapčevića i Dragoljuba Joksimovića.

Uputio telegram saoučešća: Nikola Pašić

Vest o Kolovićevoj preranoj smrti se brzo pročula širom Srbije. U Politici je povodom njegove smrti izašao tekst sa podnaslovom ”Umro je jedan od najčestitijih političara u Srbiji”, gde između ostalog piše: “Nestalo je i poslednjega iz čestite i čuvene grupe kragujevačkih radikala… Zato, kada se bude pisala istorija političkog života u Srbiji osamdesetih godina prošloga veka moraće se sa poštovanjem zadržati na imenima ove grupe kragujevačkih radikala, koji se nisu grabili za položaje i bogatstva što su ih mogli dobiti i po svome umu i po svojoj vrednosti u stranci, ali koje nisu nikada mogli pridobiti da se zauzmu za nijednu nepoštenu stvar.” Sa druge strane, tada veoma čitane Srpske novine povodom smrti doktora Kolovića pišu: “Dr. Ilija Kolović, narodni poslanik, umro je u Kragujevcu od pegavog tifusa. Pokojnik je, pored sveg svoga slaboga zdravlja, do kraja ostao na svojoj lekarskoj dužnosti… Radikalna stranka gubi u njemu uglednog predstavnika, a Srbija, koja je u svako doba mogla računati na njegove patriotske usluge, odanog pobornika srpske ideje.”

Izraze saučešća su izrazili mnogi, ali posebnu težinu nosi telegram predsednika Kraljevske Vlade, Nikole Pašića.

U Pašićevom telegramu napisanom u ratnoj prestonici, Nišu, je pisalo sledeće:

Primite izraze moje duboke žalosti za izgubljenim mojim starim i dobrim prijateljem i drugom.

Ceo svoj život posvetio je bio svome narodu i bio je neumoran radnik na dobru narodnjem. Vršio je najsavesnije svoju dužnost, pa ma kako teška i opasna bila i na vršenju takve dužnosti evo gde i život svoj dade.

Žalim ga mnogo, ali je njegovo ime svetli primer za svakoga koji misli i radi na dobru otadžbine.

Neka mu Bog dušu prosti i neka mu je svetla uspomena među njegovim drugovima i u Srpstvu.

Pašić”

Ako želimo da postanemo dostojni istorije naše slavne, istu moramo i da znamo“!



 

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.