POTRESNO: Boro Drljača o majci koju su ubile ustaše „Možda bi sve bilo drugačije“!

-Do pete godine sam bio dete rata. Te 1941. godine rodila me majka Stoja Gaković. Imala je devetnaest godina. Kad sam imao tri godine, ustaše su mi ubile majku, a ja ostao živ u njenom naručju. Majke se ne sećam, ali po pričama ljudi, bila je žena heroj. Uvek sam patio za njom, a tada je bilo mnogo žena koje su rađale decu i kad ja zaplačem, ona koja doji svoje dete odmah me uzme u naručje i uvali mi sisu. Sisao sam mleko od jedno stotinu žena. Nisam imao majku, ali ljubav mnogih dobrih žena sam osetio. Pio sam stotinu raznih mleka i zato sam u mladosti i tokom života bio zdrav, pa me i dan-danas glas služi, kao i pre 50 godina- ispričao je u svojoj ispovesti za kurir.rs Boro Drljača, koji je danas preminuo u 79 godini.

U potresnoj ispovesti novinarki Ljiljani stanišić rekao je da bi sve možda bilo drugačije „da je imao majku“.

-Ali eto, pusti rat mi uzeo roditeljicu. Majka je bila lepa žena, plavuša. Tuga živa, ali tako je bilo. Kada se rat završio 1944, to je bilo kada je potpisana kapitulacija, nekima je ostala kuća, a nekima izgorela. Moje ognjište je bilo uništeno. Otac je napravio kolibu, ognjište, a kada smo sišli sa Grmeča, mene su nosili u kolevci sa slamom. Kad su jednu noć naložili vatru, iz kolevke je izašla zmija! Pitaj boga koliko je dana ležala sa mnom. To su mi pričale babe. Mirisao sam na mleko i životinji je to prijalo. To je bila ona zmija koja nije opasna, nego čuvarkuća- ispričao je Boro i nastavio:

-Otac Branko je bio u partizanima. Jedini školovan čovek u tom kraju i sa završenom malom maturom. Imali smo kuću koja je srušena za vreme rata. I ono malo para što sam imao sam uložio u obnovu. Maćeha Vukica je bila divna žena. Imam tri sestre po ocu s kojima sam u fantastičnim odnosima. Ali eto, kuća je ostala pusta i nema tu sreće jer niko tu više ne živi, obijaju lopovi i žive muke oko toga imam. Ali da se vratim na detinjstvo… Bio sam ratno siroče i opština me stavila u dom. O tome nema šta lepo da se kaže. Puka beda i sirotinja. Pamtim dom po jednom profesoru koji me nije voleo i davao mi samo loše ocene. U sedmoj godini sam pošao u školu. Posle rata, dok se škola obnovila, ja sam pošao redovno, ali svi oni što je trebalo da idu u sedmi razred su sa mnom išli u prvi razred. Možeš da zamisliš, zreli ljudi idu u prvi razred. Kada sam završio četiri razreda, počela je osmogodišnja škola. Tada je bila oskudica sa nastavnim kadrom, prvi mi je učitelj bio Crnogorac. Peti razred se ukinuo jer nije bilo nastavnika. Išao sam pešice po 12 kilometara u jednom pravcu i u drugom. Šta da ti kažem, detinjstvo mi je bilo… nisam imao leba da jedem. Mnogo čeljadi je bilo u kući, a ako je za ručak ili večeru pasulj ili kupus, domaćica odreže parče slanine i da svakom ukućaninu po komad samo da podmažemo grlo.

Tek kad sam se preselio u Bačku Topolu, mogao sam normalno da jedem. Ono što je interesantno jeste to da svi mladići iz okolnih sela Bačke Topole nisu mogli da mi pariraju u školi. To je bilo 1958. Ja sam došao iz Bosne i ništa nisam znao, a mnogo sam postigao. Traktor nikad nisam video, a oni su svi sve znali oko poljoprivrede. E, a ja prošao sa svim peticama, a oni popadali! Zašto je to tako? Zato što sam proživeo težak period i postao normalna ličnost. Najbolji sam bio iz geografije, književnosti i istorije, a najlošije mi je išla matematika. Kada sam došao da studiram agronomiju u Zemunu, bio sam toliko formiran da sam sve u roku završio“- ispričao je Boro u svojoj ispovesti za kurir.rs

„Nema majke, rodbine sestara…“