Pre 15 godina umro je legenda Ljuba Tadić, koji je glumačku karijeru počeo u Kragujevcu

Na današnji dan 2005.godine umro je pozorišni i filmski velikan, glumac Ljuba Tadić. Bio je stalni član Beogradskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta, Ateljea 212 i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kojima je ostvario veliki broj zapaženih uloga. Glumio je u više od 60 filmova i u mnogim radio i televizijskim dramama.

Ljubavna priča Ljube Tadića koju je život ispisao:

Legenda srpskog glumišta je od gimnazijskih dana u Kragujevcu, pa sve do samog kraja u Beogradu 2005. godine, strahovito voleo glumu . A tu ljubav upravo je otkrio u Kragujevcu. Još 1944. godine, kao 15-godišnji dečak učlanio se u tada tek osnovano Kragujevačko pozorište. U narednih pet godina ovde je odigrao oko četrdeset uloga, a onda je upisao Akademiju pozorišnih umetnosti i prešao u Beograd, gde je ubrzo izgradio ime koje se izgovara s poštovanjem u glumačkim krugovima. Zanimljivo je da i pored svega toga nikadnije voleo da ga nazivaju bardom srpskog glumišta – nije mu to prijalo. Iako je malo ko više od njega zaslužio to zvanje. Rade Šerbedžija je za Ljubu rekao da je najbolji glumac kojeg je ikada video.

ŠERBEDŽIJA: „Najbolji glumac na svetu“

„Silno sam ga voleo. Baš silno. On je najveći glumac na svetu. Od njega su svi naučili mnogo. Bio je kontrabas koji je u času znao postati violina. Savršenstvo inteligencije, snage i emocije. Imao je briljantnu tehniku i intuiciju“, rekao je on prošle godine.

https://www.youtube.com/watch?v=dXRdlKNkfKc&ab_channel=Tanjug

Suprugu Snežanu Nikšić, takođe glumicu, Ljuba je upoznao u Ateljeu 212 i za njom odmah izgubio glavu. Kada su se prvi put sreli, on je već bio u punoj kreativnoj snazi, a Snežana je bila na samom početu karijere. Ovo je, nažalost, bio jedan od najtežih perioda u životu velikog glumca, jer je imao problema sa alkoholom. Iz tog pakla ga je izvukla upravo Snežana.

„Ima čovek uspona i padova. To je bilo vreme mojih padova. Veliki ljudi imaju malu sujetu. Meni je trebao ceoi život da to naučim. Snežana me je izvukla iz tog pakla. Kad sam nju ugledao na probi u Ateljeu, kao da sam video Sunce“, rekao je Ljuba jednom prilikom.

„Zaljubljen čovek nema čega da se stidi“

Snežana je plenila svojom lepotom, ali je bila udata. Ljuba je, mnogo godina nakon svega toga, ispričao kako je jednog dana jurio za njm ulicom Lole Ribara – i nije ga bilo sram jer se zaljubio a „zaljubljen čovek nema čega da se stidi, pod uslovom da je pristojan“, pričao je on. Snežana se kasnije razvela i počela da živi sa glumcem. Tako je počela ljubavna priča koja je trajala dugih 25 godina, sve do glumčevog tragičnog kraja. Glumica je napravila lepu karijeru, ali je devedesetih rešila da se povuče sa scene.

Iako je pred sam kraj života imao problema sa dijabetesom, zbog kojeg su mu i odstranjeni prsti na nogama, to ga nije sprečilo da nastavi da glumi i da se raduje svakoj novoj ulozi. Poslednji put je na daskama koje život znače bio u maju 2005, u predstavi „Kralj lir“, a nekoliko nedelja pre smrti se vratio sa Tare, gde je bio na rehabilitaciji nakon operacije, i već se uveliko spremao za povratak u pozorište.

Sudbina je imala drugačije planove

Ljuba Tadić – intervju

Tog 28. oktobra 2005. godne, Ljuba je izašao u šetnju i na kafu sa svojim starim prijateljem Slavoljubom Slavom Đukićem. Zajedno su prošetali do zgrade u kojoj je Ljuba živeo sa Snežanom i tu se sa rastali. Ljuba je ušao u ulaz, a Slava je nastavio svojoj kući. Kako je svojevremeno sam Đukić ipričao, nedugo nakon toga mu je zazvonio telefon. Bila je to Snežana – pitala ga je da li zna gde joj je suprug. Oboma im je odmah bilo jasno da nešto nije u redu. Snežana ga je kasnije našla na stepenicama u njihovoj zgradi. Pretpostavlja se da se okliznuo i udario glavom o zid. I tako je otišao naš velikan, na nekoliko metara od supruge koja ga čeka, ni ne znajući šta se dešava.

ucentar.rs

Izvor: Noizz.rs foto: screenshot

Ljubomir Ljuba Tadić (Uroševac, 31. maj 1929 – Beograd, 28. oktobar 2005) je bio srpski filmski, televizijski, radio i pozorišni glumac.

Biografija

Otac mu je bio Čačanin koji je predavao istoriju u gimnaziji na Kosovu tako da su se on i njegova tri brata rodili tamo. Studije glume završio je 1953. u klasi profesora Joze Laurenčića. Počeo je u pozorištu Joakim Vujić u Kragujevcu, ali je igrao i u Beogradskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu u Beogradu, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, u alternativnom pozorištu „Magaza“ koje je zajedno sa suprugom Snežanom Nikšić osnovao 1983.

Danas se velika scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta zove „Ljuba Tadić“.

Nagrade

Nosilac je Sedmojulske nagrade, najviše nagrade koja se dodeljivala u bivšoj Jugoslaviji.
Novembra 1980. dobio je „Dobričin prsten“, kao najvišu glumačku nagradu za životno delo.
Dobio je Zlatnu arenu 6 puta: 1956, 1964, 1968, 1975
Godine 1985. je dobio Statuetu Joakim Vujić koju Knjaževsko-srpski teatar dodeljuje svake godine, na Sretenje, 15. februara.
Avgusta 1996. dobio je Nagradu „Pavle Vuisić“, koja se dodeljuje glumcu za životno delo.
Godine 2004. pripala mu je nagrada Fondacije „Braća Karić“

Pozorišne uloge

„Kralj Lir“ (Kralj Lir)
„Kad su cvetale tikve“ (pukovnik Perišić)
„Otelo“ (Otelo)
„Čekajući Godoa“ (Vladimir)
„Prljave ruke“
„Garderober“ (Ser)
„Staklena menažerija“ (Sin)
„Smrt trgovačkog putnika“ (Bif)
„Sumrak“ (Medelj Krik)
„Odbrana Sokrata i smrt“ (Sokrat)

Filmografija glumca Ljube Tadića

Bila sam jača – Agent
1954. Sumnjivo lice – Aleksa Žunjić
1955. Lažni car – Pop
1955. Devojka i hrast – Josip
1955. Njih dvojica
1956. Zle pare
1956. Veliki i mali – Pavle
1957. Nije bilo uzalud
1958. Aleksa Dundić – Dragić
1959. Campo Mamula – Profesor Garić

Posle bioskopa
1960. Trojica
1961. Pesma
1961. Siromašni mali ljudi
1961. Sibirska Ledi Magbet – Sergej
1961. Prvi građanin male varoši – Nikola
1961. Nebeski odred
1962. Kapi, vode, ratnici
1962. Čudna devojka – Peđa
1962. La Steppa – Jemeljan
1963. Sokratova odbrana i smrt
1963. Afera Sent Fijakr (TV)
1963. Dva presudna dana – Jegor Ilić
1964. Otrovna biljka
1964. Autobiografija utopljenice – Doktor Mitar Balaban
1964. Na mesto, građanine Pokorni! – Amazonac
1964. Ogledalo građanina Pokornog – Amazonac
1964. Marš na Drinu – major Kursula
1965. Posle odmora
1965. Inspektor – Predsednik opštine
1965. Gorki deo reke – Ilija
1966. Mačka na pruzi
1966. Testament
1966. San – Mile Grk
1966. Ljudi i papagaji – Pripovedač
1967. Divlje seme – Života
1967. Noćna kafana
1967. Jutro – General Milan Prekić
1967. Letovi koji se pamte – Major Popović
1967. Krug dvojkom
1967. Bomba u 10 i 10 – Andrea
1967. Dežurna ulica – Direktor
1968. Višnja na Tašmajdanu – Direktor škole
1968. Bekstvo – Roman Valerijanovič Hludov
1968. Prvoklasni haos
1968. Kalendar Jovana Orlovića – Jovan
1968. Pre istine – Strahinja Petrović
1968. Delije
1968. Podne – Ljuba Tadić
1968. Zaobilazni Arčibald
1968. Prljave ruke
1968. Burleska o Grku
1968. Vuk sa Prokletija – Uka
1968. Bekstva – Troskot
1968. Na rubu pameti
1968. Brat doktora Homera – Kaluđer
1968. Comandamenti per un gangster – Norton
1968. U raskoraku – Dica
1969. Neka daleka svjetlost
1969. Cross country – Pop
1969. Vreme bez rata
1969. Na dan požara – Dr Ranko Stričević
1969. Krvava bajka – Direktor Pavlović
1969. Zazidani – kažnjenik
1969. Zaobilazni Arčibald
1969. Preko mrtvih – Stevan Jakovljević
1969. Silom otac – Aleksa Žunjić
1969. Kultura je čovek

Ujka Vanja – Dr Mihail Ljvovic Astrov
1970. Put u raj
1970. Lepa parada – Naftaš
1970. Žarki
1970. Selo bez seljaka
1971. Klopka za generala – Četnički Vojvoda Nikola Kalabić „Ras“
1971. Balada o svirepom… – Dmitar
1971. Sokratova odbrana i smrt – Sokrat
1971. Direktor
1971. Dan duži od godine – Upravnik
1972. Poraz
1972. Savonarola i njegovi prijatelji – Savonarola
1972. Zločin i kazna – Porfirije Petrovič
1972. Devojka sa Kosmaja
1972. I Bog stvori kafansku pevačicu
1972. Majstor i Margarita – Pontije Pilat
1973. Nesreća
1973. San doktora Mišića
1973. Apotekar, bludnica i veliki doktor
1973. Bela košulja – Porfirije
1973. Paviljon broj VI
1973. Sutjeska – Sava Kovačević
1974. Odlazak Damjana Radovanovića
1974. Crna lista – Gradonačelnik
1974. Dimitrije Tucović – Prota Jevrem Tucović
1974. Strah – Franc
1975. Doktor Mladen – Mladen Stojanović
1975. Pavle Pavlović
1975. Sunce te čuva
1975. Pesma – Andrija Veković
1976. Proces Đordanu Brunu – Đordano Bruno
1976. Poslednje nazdravlje
1976. Besede prote Mateje Nenadovića
1976. Koštana – Mitke
1976. Jovča – Jovča
1976. Poseta stare dame – Alfred Il
1976. Četiri dana do smrti – Advokat Horvat
1977. Hajka – Doktor Zavišić
1977. Nikola Tesla – Džon Pierpon Morgan
1977. Miris poljskog cveća – Ivan Vasiljević
1978. Tomo Bakran
1978. Trener – Lenka
1978. Paviljon VI
1978. Kvar – urednik
1978. Povratak otpisanih (TV serija) – General NOVJ
1978. Schvarz und weiß wie Tage und Nächte – Stefan Koruga
1979. Partizanska eskadrila – Partizanski komandant
1979. Besede
1979. Zarudela zora na Moravi

1980. Nešto iz života – Kum Milun
1980. Biseri od pesama
1980. Vruć vetar – Mušterija za taksi
1980. Poseban tretman – Dr Ilić
1981. Smrt pukovnika Kuzmanovića
1981. Na rubu pameti
1981. Pesničke vedrine
1981. Svetozar Marković – Mihail Bakunjin
1982. Kiklop – Maestro
1982. Divlje meso – Dimitrije Andrejević
1982. Mikelanđelo – Miloš Crnjanski
1982. Tri sestre
1982. Direktan prenos – Predsednik omladine
1982. Sablazan – Pop
1983. Košulja sa adresama
1983. Sumrak
1983. Karlovački doživljaji 1889.
1984. Džoging
1984. Ne tako davno
1984. Andrić i Goja – Goja
1984. Nema problema – Doktor
1985. Sudbina umetnika-Đura Jakšić – Vladan Đorđević
1985. Slučaj Laze Kostića
1986. Od zlata jabuka – Novak
1986. Neozbiljni Branislav Nušić – Milivoje Živanović „Agaton Arsić“
1986. Lijepe žene prolaze kroz grad – Matija
1986. Dobrovoljci
1986. Žitije Svetog Save
1986. Tajna Laze Lazarevića
1986. Štrajk u tkaonici ćilima
1987. Pink Palace, Paradice Beach
1988. Portret Ilije Pevca – General Kovačević
1988. Vizantija
1988. Remington
1987-1988. Vuk Karadžić – Mitropolit Stevan Stratimirović
1989. Boj na Kosovu – Sultan Murat I
1989. Vreme čuda – pop Luka
1989. Vreme čuda – pop Luka
1989. Bunker Palace Hotel

Gala korisnica: Atelje 212 kroz vekove
1990. Violinski ključ – Viktor Alkalaj
1991. Sarajevske priče – Pukovnik
1991. Glineni golubovi
1992. Devojka s lampom – Jovan Bugarski
1991-1995. Teatar u Srba – Besednik
1995. To Vlemma tou Odyssea
1996. Nečista krv – Efendi Mito
1997. Garderober – Sir
1997. Tango je tužna misao koja se pleše – Ivan Lepić
1998. Kraljevski gambit
1998. Britanski gambit – Jorkširski dobrovoljac u četnicima
1998. Bure baruta – Dirigent orkestra

Besede prote Mateje Nenadovića – Prota Mateja Nenadović
2004. Poslednja Krapova traka – Krap
2004. Poljupci – Mihajlo
2005. Buđenje iz mrtvih – Otac
2006. Krojačeva tajna – Pornograf
2006. Stvar srca – Starac