Radio pošteno, završio fakultet u 64-oj godini i otišao u penziju!

Iza životne priče krije se vredno svedočanstvo o poratnom odrastanju u radničkom gradu, samopregalаštvu, poštenju, službovanju , srpskom selu, umetnosti…

-Želeo sam da kao svršeni gimnazijalac upišem Likovnu akademiju ili književnost te davne 1973. godine u Beogradu. Put me je doveo na Pravni fakultet i tako je sve krenulo – priča na Momir Marić .

Traži ponosno među papirima podatak da je ovo delom i seosko područje koje obuhvata Goločelo, Drenovac i Đuriselo povećalo broj stanovnika poslednjih godina što je u Srbiji prava retkost. Rodilo se jedne godine čak 255 beba.

Njegov otac Milorad, najbolji srpski džokej i sportista Kraljevine Jugoslavije godine 1933/4 drugovao je sa čuvenim fudbalerom Milutinom Ivkovićem Milutincem, unukom Radomira Putnika.

Kada su Milutinca streljali na Banjici, džokej Milorad, i sam plejboj koji se sa svojim drugom još u ono vreme vozio limuzinom po Terazijama odlučio je da mu dete nikako ne dođe da živi u Beograd. Valjda se svašta nagledao. Svog sina jedinca spartanski vaspitava, da ostane na dedovini ubeđen „da deci ne treba mnogo ostavljati, jer od njih tako praviš društvene parazite“.

Sve u svemu junak ove priče i tek svršeni student Momir postao je sekretar mesne zajednice. Bezmalo pre dve godine otišao je u penziju. Dok je radio svakog radnog dana ispisao je po jednu stranicu. Hronika beleži kad je ko umro, kada se ko naselio, rodio. Kada se sa sela bežalo ostao je tu.

– Sa ljudima iz kraja, zajedno, od jedne zapuštene i udaljene sredine napravili smo mesto gde se živi kao u gradu- ponosno ističe. Precizno je izračunao- za vreme službovanja prekovremeno radio je 6,5 godina bez nadoknade, sve je plaćao iz svog džepa a mesnoj zajednici ostavlja i biblioteku od preko hiljadu knjiga.

Marić planira da napiše knjigu svojevrsni vremeplov ovog kraja Šumadije. Da ostane pokoljenjima. A ima svaki detalj, svaku dogodovštinu zapisanu. Da otrgne od zaborava divne ljude sa kojima gradio i stvarao

U Srbiji je to redak primer. Zna to i Miloš. Njega je vodila misao vladike Nikolaja „da je svaka krađa države, krađa grobova-maroderstvo“. Šumadinac, ostao je na dedovini, u rodnom Goločelu, ima staru rodnu kuću čatmaru, gradio je i kuću sa roditeljima još od 1962.godine. Sada uživa tu, planira da napravi i mali atelje..

-Treba li više časnom čoveku? -pita se dok pričamo o sveopštoj hipokriziji koja je kao kancer zahvatila Srbiju. Dok su ostali državni činovnici otimali, on sam sagradio je desetak fontana i česama od prirodnog kamena. Gde god se ženilo i udavalo na svadbama je poklanjao po sliku koju je sam naslikao. Zadojen je Platonom da oni koji „upravljaju državom prvo moraju da štite interese građana“ verovao je u to što radi..

– Nisu bili veliki oni koji su projahali, nego su bili mali oni koji su im dozvolili! –citira misao Jagode Bujić, predratne umetnice tapiserija. Zato je rešio da poštenjem bar na svom parčetu činovništva, pokaže i dokaže da se može i pošteno stvarati i državi doprineti. Odbijao je i bolja radna mesta i ulazak u politiku.

Pokojnom ocu, na samrtničkoj postelji je obećao da će usled svih silnih obaveza završiti zapostavljeni fakultet.I to je uradio-pred penziju.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.