Pre 140 godina rođen je Sveti vladika Nikolaj Velimirović!

Na današnji dan, 4. januara 1881. godine u selu Lelić nadomak Valjeva, rođen je Sveti vladika Nikolaj Velimirović. Bio je episkop ohridski i žički a zbog beskrajnog talenta za besedništvo još za života je prozvan Novi Zlatousti. 
Njegov svetovno ime bilo je Nikola. U ranoj mladosti teško je oboleo od dizenterije i zavetovao se Gospodu da će, ako preživi, posvetiti svoj rad pravoslavnoj veri i propovedi. Ubrzo nakon završenih visokih škola, što u Beogradu što u zapadnim zemljama, zamonašio se i postigao veliki uticaj u crkvi i srpskom narodu. Nakon što je kao episkop proveo neko vreme skupljajući pomoć u zapadnim zemljama za srpsku vojsku pred nastupajući Veliki rat, prošao je golgotu Albanije. U vreme između dva rata svoju misiju proširio je na širenje konzervativnih ideja sa jakim utemeljenjem u najvećim srpskim vrednostima. U to vreme osnovao je i pokret Bogomoljaca. Tvorac je političke ideologije Svetosavskog nacionalizma.
Tokom drugog svetskog rata nacisti su uhapsili vladiku Nikolaja i držali ga neko vreme zatočenog u manastiru Ljubostinja, kasnija u manastiru Vojlovica u blizini Pančeva. Kraj rata dočekao je u zloglasnom logoru Dahau zajedno sa tadašnjim patrijarhom Gavrilom Dožičem. Nakon završetka rata, sveti vladika Nikolaj u komunističkoj Jugoslaviji smatran je državnim neprijateljem. Novo prebivalište našao je u SAD gde je aktivno pomagao srpsku emigraciju u borbi protiv komunističke diktature i napisao ogroman broj knjiga od kojih se neke smatraju remek-delima srpske teologije.
Sveti vladika Nikolaj se upokojio 1956. godine u Pensilvaniji a dugi niz godina bio je sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertvilu. Njegove mošti konačno su prenete u Srbiju 12. maja 1991. i sahranjene su u crkvi, njegovoj zadužbini u rodnom selu Lelić. Za svetitelja SPC kanonizovan je 19. maja 2003. jednodušnom odlukom saborskom odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC.
ucentar.rs foto: printskrin


Čuveni govor Vladike Nikolaja 1916.godine u Londonu:

Pet vekova, Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu, da bi ona živela srećno„.

Kada je kao član srpske Misije za pridobijanje saveznika u Evropi, jeromonah Nikolaj stigao u London, bio je nepoznat u narodu i u engleskim uticajnim krugovima.

Jedan od najznačajnijih događaja u radu naše misije i dr Nikolaja u Engleskoj, bio je proslava Vidovdana 1916. godine. Duša ove proslave bio je Nikolaj. Govor svetog vladike Nikolaja je bio prelomni trenutak kada je celo englesko javno mnjenje stalo na stranu Srbije. Govor je održan u katedrali Svetog Pavla u Londonu, u prisustvu engleskog kralja i diplomatskog kora.

„Gospodo i prijatelji!

Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče, proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, koji je ponos Engleske i hrišćanstva. Ja sam vidio, da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala, donešenog iz raznih krajeva imperije, u kojoj sunce ne zalazi. Video sam, da je sagrađen od granita i mermera, koje su ispirali talasi stotine mora i okeana. I da je ukrašen zlatom i dragim kamenjem, donetim iz najskupocenijih rudnika Evrope i Azije.

I uverio sam se da se ovaj hram, s pravom ubraja, u jedno od arhitektonskih čuda sveta.

No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu, u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji, od ovog hrama. Taj hram, se nalazi u srpskom gradu Nišu, i zove se Ćele kula. Taj hram je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda. Naroda koji pet vekova stoji, kao stamena brana Azijatskom moru, na južnoj kapiji Evrope. A kad bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok, i dugačak, i svaki Srbin bi danas mogao podići ruku i pokazati. Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma.

Pet vekova, Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu, da bi ona živela srećno.

Mi smo tupili našim kostima turske sablje i obarali divlje horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu. I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća, koja leže između Rafaela i Širera. Za sva ona, bela i crvena stoleća, u kojima je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju. Kada je Evropa vršila smelo korigovanje i Bogova, i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno. Mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju.

Dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan, 1389. godine, srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu Polju, nabranik hrišćanske Evrope, i dao život, za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme, Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje.

Gde su? Izginuli, braneći Evropu.

Sada je vreme da Evropa Srbiji vrati taj dug.“

 



Misli Vladike Nikolaja iz knjige „O Bogu i ljudima“

– Nije ovaj život za pravdanje sebe nego za obličenje sebe.

– Smatraj svaki dan kao jedan ceo otpočet i završen život. Odživi ga kao celinu, a ne kao deo. Nek se svaki tvoj dan odroni od tebe kao ceo jedan čovek s kojim ćeš želeti da se opet sastaneš kao s prijateljem i da ga bez stida pokažeš vasioni.

– Od svih blaga na zemlji ljudi najviše vole život. I više vole ljudi život nego li istinu, iako nema života bez istine. Vrhovno je blago, dakle, život, a istina je temelj života.

– Život je ovaj duhovno vojevanje: pobediti, ili poražen biti.

– Život je ovaj dvoboj između čoveka i svega protivbožanskog.

– Ko proviđa konac svog života, taj ne misli o blagu zemaljskom.

– Ima u životu trenutaka odlučnih, od kojih čoveku zavisi večni život ili večna smrt. Mi ne znamo kada je za nas taj odlučni trenutak došao – možda je on već danas prispeo – zbog čega moramo stražiti neprestano.

– Seno što ga konj noćas jede jedeno je već nebrojeno puta i nebrojeno puta je jelo.

– Radoznalo ispitivanje stvari visokih, bez truda oko popravke svog života, ne donosi nikakve koristi.

– Što više slasti, to manje slatko; što više gorčine to manje gorko.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.