Gledano iz ugla tradicije našeg naroda i očima nas vojnika, svakako da bi smo uvek pre bili za to da nam vojnički stroj popunjavaju mladi ljudi fizički spremni da daju maksimum u vojničkoj obuci, ali i da lakše odgovore psihofizičkim naprezanjima koja dolaze sa najzahtevnijim vojnim dužnostima i zadacima.
Priča o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka itekako je popularna poslednjih meseci u krugovima politiičara desničarske orjentacije, naročito onih koji o vojsci malo ili ništa ne znaju i među kojima često dominiraju oni koji je ni sami nisu služili. Međutim, sve je to na nivou politikanstva i skupljanja jefitinih političkih poena u javnosti i u praksi daleko od realnog, iz više razloga.
Naša vojska je potpuno reformisana i profesionalizovana pre više od 10 godina. Možda je nepopularno da se kaže, ali je nepobitna činjenica da je ona danas u potpunosti ustrojena i organizovana po NATO standardima kakva je i njena formacija, operativna dokumenta ali i način planiranja i izvođenja obuke i njene popune. Danas u Vojsci Srbije podjednako službuju, ali je i dobrovoljno služe kako muškarci tako i žene, a ono što nikako ne možemo zanemariti je član 45. Ustava Srbije koji garantuje pravo na prigovor savesti po kome niko nije dužan da protivno svojim verskim i drugim ubeđenjima vrši vojnu službu pod oružjem. Pored toga, Ustav u članu 20. zabranjuje da se umanjuje dostignut nivo ljudskih prava, što znači da se prigovor savesti u budućnosti nikako ne može ukinuti ili oduzeti građanima Srbije.
Dakle, ako uzmemo u obzir ustavna ograničenja bespredmetno je i besmisleno na bilo koji način dalje raspravljati o tome da li će Srbija vratiti obavezno služenje vojnog roka ili ne, jer onaj ko želi da ga služi i danas to može da učini bez ikakvih ograničenja.
Takođe je važno naglasiti da je nakon reformi koje su u našoj vosci sprovele neke prethodne vlasti i doveli je do toga da bude potpuno profesionalna, izvršena rasprodaja brojih vojnih objekata-kasarni i inventara koji su bili namenjeni smeštaju i potrebama onih koji dolaze na odsluženje vojnog roka. Tu pre svega mislim na objekte za smeštaj ročne vojske, inventara koji je bio namenjen njihovom smeštaju, ishrani, održavanju higijene, sanitetskom zbrinjavanju, intedantskom servisiranju, rekreaciji i zadovoljenju kulturnih i drugih potreba i sl. Danas toga više nema u onom broju na koji smo navikli pre skoro dve decenije, a državu bi prema nekim procenama vraćanje takvog način služenja vojnog roka danas samo u startu koštalo više od 600 miliona evra.Nesporno je da država treba da osposobi mlade za odbranu zemlje, ali mi danas ne znamo čak ni koji bi smo model te obuke primenili niti koliko mladih oba pola danas tačno stasava za vojnu službu. Član 21. Ustava zabranjuje svaki vid diskriminacije po osnovu pola, što nameće činjenicu da bi se obaveza služenja vojnog roka morala podjednako odnositi i na žene jer se neka od njih može smatrati diskriminisanom ako joj država uskrati tu dužnost.
Itekako je važno naglasiti i to da naši zakoni moraju biti u saglasju sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima, od kojih mnogi, a naročito oni potpisani sa EU, garantuju dostignuti nivo ljudskih prava bez čijeg je umanjivanja ili potpunog ukidanja nemoguće uvesti obavezno služenje vojnog roka na način kako smo to navikli u Srbiji.
Imajući u vidu sve navedeno, priča o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka danas se svodi na onu narodnu “što je babi milo, to joj se i snilo“, i uveren sam da je daleko od realne i u praksi primenjive onako kako to vide i žele naši građani. Svakako je važno i nužno organizovati obuku stanovništva za odbranu zemlje, kako od eventualnog agresora, ali i od elementarnih nepogoda, pa je u skladu sa tim neophodno pokrenuti i sprovesti raspravu stručne ali i druge javnosti i tome na koji način što efikasnije organizovati i realizovati osposobljavanje mladih za odbranu zemlje, a da to bude u saglasju sa važećim i obavezujućim pravnim aktima i prilagođeno vremenu u kome danas živimo, ali i stvarnim potrebama i finansijskim mogućnosti države Srbije.
Ono što je sigurno i čime bih zaključio ovu temu je, da razlog za vraćanje vojnog roka nije i ne može biti vaspitanje mladih, niti popuna Vojske Srbije iz koje danas zbog katastrofalno loših uslova rada i života svakodnevno masovno odlaze profesionalci. Razlozi za to su mnogo kompleksniji i moraju prvenstveno polaziti od mogućnosti i potreba Srbije da osposobi svoje građane za odbranu zemlje, kako od spoljnjeg neprijatelja, tako i od elementarnih i drugih nepogoda u kojima je neophodno da angažuje veliki broj svojih građana. Sve drugo je politikanstvo i prazna priča diletanata koji ne razumeju osnovnu ulogu i namenu vojske kao jednog od elemenata državnosti.
