Objasnio…Momo Kapor o šljivovici i Srbima!

Srbi su narod koji od kako zna za sebe, peče rakije od svega što mu padne pod ruku. Od dunja se peče dunjevača, od kajsije – kajsijevača, od trešnje – trešnjevača, od bresaka – breskovača, od višanja – višnjevača ili kirš, kako se to piće zove na Severu.
zapisao: Momo Kapor
Od plemenite kruške, koja se odomaćila kod nas, a koja nosi ime Engleza, Vilijamsa, peku Viljemovku. Kada su plodovi te kruške sićušni, oni ih uvlače kroz grliće praznih boca koje kače o grane i skidaju tek pošto kruške na suncu narastu i sazru tako da se više ne mogu izvaditi. Onda u njih sipaju rakiju koja poprimi poseban ukus zarobljenih plodova.
 Tu su, naravno, i lozovače i komovice što se peku od komine, preostale nakon pravljenja vina. A posebno mesto zauzimaju različite klekovače i travarice što se tako zovu po lekovitim i mirišljavim travama koje im daju poseban ukus magije.
 Srpska jabukovača, ne zaostaje ni malo za proslavljenim kalvadosom, kao što ni vinjak nije lošiji od konjaka, ali nije dozvoljeno da se tako zove, jer je to ime zaštićeno, samo za brendije koji se prave u francuskom gradu Konjak.
 Nemoguće je pobrojati od čega se sve još ne peku rakije!
Sve one, sem veštine i dovitljivosti, pokazuju i neiscrpnu maštu Srba u odnosu na anglosaksonce, na primer, koji svoje viskie prave samo od žitarica, ili od ostalih slovenskih naroda, što votku peku od krompira.
 Ali ono što nas čini jedinstvenim u svetu žestokih pića, svakako je šljivovica, i to ona koja se peče od čuvene šljive požegače, što najbolje uspeva oko Valjeva, Kraljeva i Čačka, mada je ima, doduše ne tako dobre, i oko Gornjeg Milanovca i u Podrinju kod Šapca. Zovu je još i mađarka jer je početkom prošlog veka njene sadnice iz Ugarske u Srbiju, preko Save, prevezao u svojim lađama znameniti trgovac i dobrotvor Sava Tekelija. U Mađarsku je stigla iz Azije, iz dalekog Turkestana, a u Srbiji okončala to dugo putovanje. Začudo, primivši se kod nas, ova šljiva kao da je najzad našla najpogodnije tlo da razvije sve svoje skrivene vrednosti; njeni tamnomodri plodovi sadrže u sebi mnogo više mesa i slatkog soka od drugih vrsta, kao i neobičnu aromu što potiče od njene kožice i koštice (čiji miris podseća na badem), poklanjajući rakiji poseban buke. Jednostavno, od šljiva u Mađarskoj, od kojih je madžarka potekla, nemoguće je ispeći ni približno dobro piće, kao od ove, izbegle.
Njeno Veličanstvo- šljivovica!
Uglavnom, niko na svetu, sem Srba, ne peče rakiju od šljiva, a i ako je pravi, ona je samo blaga, neuspela senka ove izvorne, čije se ime u velikoj Larusovoj enciklopediji, zajedno sa imenima petorice istorijskih velikana, pominje kao jedini pojam koji ovaj mali narod na Balkanu izdvaja posebnošću od ostalih.
 Zbog čega je to baš šljivovica, a ne nešto drugo? Verovatno zbog toga što se u svakom gutljaju ovog pića krije neponovljiv ukus plodova požegače. Sunce, kiša i vetar, lepota šljivinog belog cveta u proleće i ušuškanost snegovima zimi. U njegovoj žestini krije se karakter naroda koji ga spravlja. Slovenska seta i melanholija (zanimljivo, Srbi nemaju odgovarajuću reč za splin), njegov inat – Zapadnjaci, opet, nemaju svoju reč za to neprevodivo stanje duha – i način na koji Srbin ume da potpuno iznenada, obuzet besom, prasne kao vatromet, da bi ga jarost brzo napustila a škrgut zuba, sprale suze pokajnice. Ima u šljivovici i nečeg čisto pravoslavnog, što je razlikuje od ostalih pića na svetu. Sem ruske votke, jedino se, pre no što se ispije čaša rakije, seljaci pobožno prekrste.
 I samo njeno pečenje u kazanu, predstavlja magijski ritual. Oko kazana ispevane su mnoge narodne pesme a iz mirisa rakijskih isparenja, rođen poseban pripovedački stil.
 Ne zna se pouzdano, kada su Srbi počeli da peku rakiju, ali je to bilo sigurno pre onih davnih vremena kada su, iz prapostojbine, još kao Stari Sloveni, stigli na ovu zemlju, pomalo pripiti od medovine, koju su, tamo iza Karpata, naučili da prave, a ovde zatekli vinograde koje su zasadili još stari Grci i Rimljani, a Vizantinci nastavili da neguju. Već Dušanov zakonik iz 1354. godine, u paragrafu 166, propisuje oštre kazne za pijančenje.
Prvi kazan donet u 14 veku 
Ne zna se ni ko je, i kada, doneo prvi bakarni kazan za pečenje rakije u Srbiju, ali su sačuvani turski zakoni, od 1398. do 1878. po kojima se za svaki kazan plaća porez od dvanaest aspri.
 Što se tiče posledica, mamurluk od rakije je, naravno, mnogo teži nego od prefinjenih francuskih vina, na primer, ali je i život bio uvek mnogo teži nego onaj u zemlji iz koje ta vina potiču.
 Rakijo, majko!
 Bez rakije se ne može ni doći na svet a da se sa njom ne proslavi rođenje iz bureta, koje je godinama bilo zakopano u zemlji, čekajući tu priliku. Bez nje se ne polazi ni u vojsku, ni u rat, ni u crkvu, ni u goste, ni na put, na kome je često, pljoska, jedini prtljag. Siromah seljak, samo nju može da ponudi ili ponese na poklon lekaru, policajcu, sudiji, šumaru, porezniku ili ministru, a neretko i samom kralju, u boci zapušenoj komadom kočanja – oglodanog klipa kukuruza.
Srbi su, takođe, jedini narod na svetu koji meku rakiju pije kao čaj. Na istopljen šećer sipa se rakija i kada prokuva u nju se dodaje karanfilić. Ovo piće se popularno zove „šumadijski čaj“.
 Na kraju, red je i da se jedna boca ostavi i na grob pokojnika koji je voleo da je popije ili da se na sahrani i parastosu, prospu po kap, dve za pokoj njegove duše.


Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.