Dve sestre iz Kragujevca iz Beča se vratile na selo i zasadile vinograd!

-Meni su baba i deda živeli u Beču, i moj otac me je pogurao da studiram tamo, zbog većih mogućnosti koje se tamo nude. Tamo sam studirala prestižni državni fakultet, ekonomiju, koji je rangiran kao 35. u Evropi. Sestra je želela da studira Medicinu, ali se opredelila za prehrambenu tehnologiju, i krenula je da uči u Novom Sadu. Vremenom, sve više je počela da se interesuje za vina, ali ovde nije bilo tog smera, pa je i ona došla u Beč. Tu je upisala jedan od najstarijih fakulteta, koji se bavi baš tehnologijom proizvodnje vina. Možda je sve to stvar porodične tradicije, jer je još naš čukundeda imao velike šljivare, i vinograd. Mi smo na mestu starog vinograda, podigli potpuno novi- kaže na početku razgovora Mina Đorđević.

Od ideje, koja se rodila u ovoj porodici, postepeno je prerasla u pravu viziju koja je utemeljena na znanju i tradiciji. I ako su imale ponude za dobre poslove u inostranstvu, pre svega zahvaljujući svom prestižnom obrazovanju, one su se ipak odlučile da se vrate u Srbiju. Kažu da je „i pored lepog života koji se tamo nudi i izazova, ipak bilo jača želja da ne žive kao stranci u tuđoj zemlji, već da se vrate i naprave nešto svoje“- počinju svoju jedinstvenu priču dve sestre, Mina i Sara Đorđević iz Kragujevca.

One su završile prestižne fakultete u Austriji, ali su se sa diplomama bečkih škola, vratile u Srbiju i započele posao na dedovini, porodičnom imanju u selu Rabenovac. Imaju 32 i 29 godina, i dovoljno znanja i energije da obnove staro domaćinstvo i da svojim primerom i ekološkim vinima vrate nadu celoj okolini.

-Obe volimo prirodu, i zato smo, i pored toga što smo rođene i odrasle u Kragujevcu, često išle na selo. Ideja nam je da napravimo malo vinariju, koja će da proizvodi vina koja imaju što manje sulfata. Ne mogu da budu potpuno organska, jer se u okruženju prskaju zasadi, ali se trudimo da budu što prirodniji proizvod. Ako sve bude išlo kako treba, postepeno planiramo i da napravimo ergelu sa konjima, i da jednog dana krenemo u turizam. Par kućica, bungalova, gde bi ljudi mogli da se odmore, i neki mali restoran… Tako bi povezali ceo taj Levački kraj u smislu turizma, jer ima puno manastira, i još manjih vinarija, i staza za pešačenje…, objašnjava Mina.

Ljudima je neobično što su se vratile. Tek kada vide kako rade onda na njihvovim licima možete videti zadovoljstvo. Samo što ne kažu da je više ovakvih primera.

Za sada su ove dve sestre zasadile tri hektara vinograda, crvenih vina.Samo podneblje Levča je pogodnije za gajenje crnog grožđa. Ovaj šumadijski kraj ima sličnu klimu i mikroklimu kao čuveni francuski čuveni vinogradarski reoni, i prirodne predispozicije idealne za grožđe.

Sara kaže da je jedna od vodilja svega što rade povratak prirodi, i uspostavljanje pravog životnog balansa, koji je savremenim načinom života poprilično narušen.

-Ljudi se gube u toj nameri da što više rade i zarade. A život nije samo to, već je bitno stvoriti pravu ravnotežu u životu. Porodica, zadovoljstvo u radu, povratak u prirodno okruženje, su neophodni za kvalitetan život. Nadamo se da će i naša mala vinarija, koja više liči na vinski podrum, baš da funkcioniše po tom principu. Radimo i nas dve u vinogradu, ali zbog puno posla angažujemo i radnike, mada se uglavnom organizuje i moba, kada je potrebno… To je stari običaj, da se čitavo selo skupi, idemo i beremo grožđe zajedno. Posle toga, kada se posao za taj dan okonča, sledi lepo druženje, večera… Nas dve i proizvodimo vino, i ručno ga flaširamo.. Tu je angažovana cela porodica. Još uvek nismo kupile punilicu, pa smo konkurisale za norveške subvencije kako bi i nju obezbedili.. Krenule smo od nule, i polako gradimo svoj posao, kaže Sara.

Na površini od tri hektara, ove dve sestre su zasadile 10.700 čokota vinove loze. Sorte su visokokvalitetne, Marselan, Kaberne fran i Kaberne sovinjon. Sve sadnice su uvezene iz Italije i Francuske. Njihov vinograd godišnje rodi oko 30 tona grožđa, od koga se dobije između 10 i 15 hiljada litara vina.

ucentar.rs foto: privatna arhiva