Na današnji dan, 18. marta 1783. godine rođen je Knjaz Miloš

Posle smrti oca, početkom XIX veka preselio se u Brusnicu kod svog brata po majci Milana Obrenovića. Tu je vrlo brzo počeo da se bavi uzgojem i trgovinom stoke. Zajedno sa polubratom od koga kasnije preuzima prezime polazi sa Karađorđem u Prvi srpski ustanak. Svojom hrabrošću i ratničkom veštinom dokazao se u bitkama na Savi i Drini, posebno u boju na Ravnju 1813. godine.

Podizanjem novog, Drugog srpskog ustanka u Takovu, na Cveti 1815. godine biva proglašen za njegovog vođu. Predvodeći Srbe u uspešnim bojevima protiv Turaka na Ljubiću, Paležu, Požarevcu, Kragujevcu, Karanovcu i Dublju, avgusta 1815. pristupio je pregovorima koji će potrajati čitave dve decenije.

Vešt strateg, diplomata i državnik izborio se za srpsku autonomiju unutar Turskog carstva čiji je najveći domet bila nezavisna unutrašnja uprava. Istovremeno, pregovaračkom veštinom ali i potkupljivanjem korumpiranih turskih prvaka, isposlovao je i značajno teritorijalno proširenje države u nastanku kao i nasledno kneževsko dostojanstvo.

Veliki Miloš, kako ga je narod prozvao, bio je apsolutistički vladar sklon samovolji i brutalnosti što je izazivalo česte bune protiv njegove vladavine. Miloševu opoziciju, potpomognutu narodnim besom zbog njegovog despotizma, snažno su podržavali i Turska i Rusija tako da je pod tim pritiskom bio prinuđen da abdicira u korist starijeg sina Milana.

Sledeće dve decenije u izgnanstvu intenzivno je radio na svom povratku u Srbiju. Konačno, odlukom Svetoandrejske skupštine 1858. godine ponovo je izabran za kneza gde će ostati naredne dve godine. Ozbiljno bolestan, umire u svom Topčiderskom konaku septembra 1860. godine. Sahranjen je uz najveće počasti u Sabornom hramu u Beogradu. Uloga Miloša Obrenovića u konačnom oslobođenju Srbije i postavljanju temelja moderne srpske države stavljaju ga u red najznačajnijih ličnosti naše istorije.

O načinu vladavine Miloša Obrenovića svedoči pismo koje mu 1832. upućuje Vuk Karadžić…

-„…opet na kratko da kažem: s vladanjem vaše svetlosti tamo niko nije zadovoljan, ama baš niko, osim vaša dva sina, a i oni da su malo stariji, može biti da bi bili nezadovoljni. Valjalo bi narodu dati pravicu ili, kao što se u Evropi govori, konštituciju… da se odredi način praviteljstva i da se ono postavi. Svakom čoveku život da se osigura i imanje i čast, da svak svoj posao koji nikom nije na štetu može raditi po svojoj volji i po svojoj volji živeti. Da svaki čovek zna šta mu je činiti, da se ne boji ni vas niti ikoga drugog, da niko nikome na silu ne služi… Danas u Srbiji praviteljstva nema nikakvoga nego ste praviteljstvo vi sami; kad ste vi u Kragujevcu i praviteljstvo je tamo, kad ste vi u Požarevcu i praviteljstvo je tamo, kad ste vi na putu i praviteljstvo je na putu…

Neki izvori o Milošu govore da je zbog svoje uloge u oslobađanju Srbije od vekovnog turskog ropstva prozvan „Ocem otečestva“. Navode da je bio tipičan Šumadinac, srednjeg rasta, krupne i snažne građe, okruglog, rumenog lica i prodornog pogleda. Iako je bio nepismen dokumenta namenjena dvorovima u Carigradu, Beču i Peterburgu diktirao je iz glave. Kako bi se uverio da ga pisar nije nasamario i napisao nešto drugo do onoga što je naredio, Miloš je pozivao po nekoliko pismenih ljudi da napisano pismo naglas pred njim pročitaju. Nekoliko čitanja bilo je nužno da se ne bi dogodilo da su pisar i „čitač“ u kakvom dosluhu ili zaveri.