preminuo legendarni glumac Vlasta Velisavljević (95)!

Od poseldica korona virusa preminula je legenda srpskog glumišta Vlastimir Vlasta Velisavljević (95), javljaju beogradski mediji.

Vlasta je jugoslovenski i srpski pozorišni, filmski i televizijski glumac. Rođen je 28. jula 1926. godine u Beogradu. Oženjen je Nadom Velisavljević, a iz braka sa bivšom suprugom Božicom ima ćerku Dubravku. Na sceni je više od 70 godina, a za to vreme ostvario je više od 350 uloga, zato ga mnogi smatraju srpskom glumačkom legendom. Za svoji rad dobio je brojna priznanja, a poslednje, i njemu najdraže, jeste to što je proglašen doživotnim počasnim članom Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP). Pripadnik je prve generacije studenata glume u Beogradu. Sarađivao je sa brojnim pozorišnim, televizijskim i filmskim rediteljima, a njegove replike prepričavaju se među svim generacijama. Mlađi su ga zapamtili po ulozi babe Nate u filmu „Mala noćna muzika“, a ljubitelji pozorišta po tome što je više od 1600 puta sa kolegama na sceni JDP-a igrao predstavu „Buba u uhu“. Detinjstvo, Roda, logor, Goli otok… Vlastimir Velisavljević je rođen 1926. godine u Beogradu. Njegov otac Milan je bio poreklom iz Novog Bečeja, a dolaskom u Srbiju prezimenu Velisavljev je dodao nastavak „ić“. On je ceo životni vek proveo radeći kao ložač, dok je njegova supruga bila domaćica. Vlasta je još kao osnovac sa drugarima organizovao predstave u dvorištu. Na metalnim konstrukcijama za trešenje tepiha postavljali bi zavese, što je za njih predstavljalo scenu. Sa majkom je išao da gleda operu „Don Kihot“ slavnog ruskog basa Fjodora Ivanoviča Šaljapina (Фёдор Ива́нович Шаля́пин). U jednom intervjuu ispričao je kako mu je komšinica sa drugog sprata sašila odelo posebno za tu priliku, te da im je lično Šaljapin poklonio dve karte. Bila su to mesta odmah do kraljevske lože. Svi su bili iznenađeni njihovim prisustvom, a naročito odećom koja nije bila prikladna za takav jedan događaj. Već sa 12 godina počeo je da glumi u pozorištu „Roda“, pomoćnoj sceni pozorišta „Manjež“. Kompletan repertoar osmislila je Margita Gita Predić, ćerka Branislava Nušića. Igrao je kestendžiju, Ristu Sportistu, te mnoge druge uloge u jednočinkama za decu. Pripremali su predstavu „Put oko sveta“ koju je Nušić napisao 1910. godine. Na dan premijere srpski glumac i komediograf je preminuo, pa je predstava odgođena. Vlasta se seća kako je celo pozorište bilo prekriveno crnim platnima, te kako su svi bili veoma tužni zbog Nušićevog odlaska. Pozorište je radilo sve do nemačke okupacije Beograda. Početak Drugog svetskog rata je sa porodicom dočekao u Beogradu. Sa drugarima Miletom Vražićem i Nemanjom Markovićem je u vreme najveće gladi krao jabuke iz vagona koje su Nemci slali svojim vojnicima na Istočnom frontu. Oni bi kroz rešetke velikim iglama probadali jabuke i kupili ih u vreće, pa ih kasnije prodavali Beograđanima. Sve dok ih Nemci nisu uhvatili. Drugovi su se izvukli, a Vlasta je početkom 1943. godine sa samo 17 godina interniran u koncentracioni logor Dortmund Herde u Nemačkoj. S obzirom da je bio mlad i zdrav, nisu ga smestili u gasnu komoru, nego je svakog dana bio u radnom logoru. Upoznao je majstora Bergmana čiji je sin poginuo na frontu, s kojim se brzo sprijateljio. On mu je donosio ručak koji bi Vlasta podelio s ostalima, dovodio ga je svojoj kući, te mu naposletku i pomogao da 1944. godine pobegne iz logora. Dao mu je nemačku propusnicu uz pomoć koje se preko NDH vratio u Beograd. U srpskoj prestonici je doživeo savezničko bombardovanje, glad i siromaštvo te, naposletku svedočio oslobođenje grada u oktobru 1944. godine. Po završetku rata on, Vražić i Marković pokušali su da pobegnu u Ameriku, jer im se nije svidelo sve što je tada usledilo. Nije uspeo da pobegne, nego je uhapšen i odveden u zatvor koji se tada nalazio na beogradskoj Adi. Njegov otac je molio vlasti da ga puste, što se na kraju i dogodilo. Godine 1948. je bez problema upisao Akademiju pozorišnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mate Miloševića. Asistenti su mu bili Miroslav Belović i Sofija Soja Jovanović. U toj prvoj klasi novoosnovane Pozorišne akademije studirali su Olivera Marković, Vlastimir Đuza Stojiljković, Olgica Stanisavljević, Maja Belović, Predrag Pepi Laković, Bosiljka Boci, Danica Aćimac i drugi. Jednom prilikom je ispričao kako ih je profesor zbog nepoznavanja književnosti i slikarstva poslao na izložbu, kako bi se upoznali sa delima srpskih slikara. Priznaje da je i tada bilo veoma teško i naporno studirati glumu, ali da su brzo počeli da igraju u pozorištu. Njegov otac nije bio najsrećniji kada mu je rekao čime želi da se bavi, ali je promenio mišljenje kada ga je video na sceni. To je bilo veoma emotivan trenutak, a Vlasta kaže da je nakon završetka predstave njegov otac zaplakao. U to vreme družio se sa Slovencem Dušanom Majcenom, pukovnikom Jugoslovenske narodne armije (JNA) i načelnikom katedre na Višoj vojnoj akademiji. Majcen je bio staljinista, a s obzirom da su se takvi u to vreme progonili, Vlasta je, ne želeći da ga izda, ponovo završio u zatvoru. Godine 1950. uhapšen je i odveden u zatvor na Banjicu, odakle je prebačen na Goli otok. Tu je proveo tri godine. Priznaje da nije bilo lako, ali da on celu situaciju nije doživljavao jako tragično. Trudio se da ne razmišlja o sudbini koja ga je zadesila, te kaže da nikada u ljudima nije video mržnju prema sebi. Svojim „dželatima“ uvek je nalazio izgovore kako i zašto rade to što rade. Godine 1953. rehabilitovan je i vraćen u Beograd. Ipak, zbog njegove prošlosti, ne samo da su mu vrata bine u pozorištima bila zatvorena, nego mu nisu dali ni da gleda predstave za koje je imao karte. Seća se kada je jedne prilike od svog druga Brane Vojinovića dobio kartu za predstavu „Dr“. Tadašnji upravnik ga je izbacio, uprkos tome što je imao kartu. Pozorišna karijera Preko mostarske porodice Šain, upoznao je učitelja i velikog ljubitelja glume Safeta Čišića koji ga je u Klubu književnika gledao kako glumi. Na njegov poziv stigao je u Mostar gde je u to vreme postojala velika glumačka škola i odlično pozorište.

Tu je upoznao i Džemala Bijedića, gradonačelnika Mostara i predsednika Saveznog izvršnog veća. Premda je u Beogradu bio „obeležen“ prošlošću, u Mostaru zbog Bijedića niko nije smeo „da ga pipne“. Narednih nekoliko godina radio je u mostarskom pozorištu čiji je umetnički direktor tada bio pesnik Skender Kulenović. U slobodno vreme su išli na pecanje, a naveče se družili u kafani sa slikarom Mirkom Kujačićem. Posle četiri godine provedene u Mostaru odlučio je da se preseli u Tuzlu, čije pozorište je tada tražilo nove glumce. Sarađivao je sa rediteljem Dejanom Mijačem i drugim poznatim glumcima. Nakon tri sezone u Tuzlu je stigao ansambl Beogradskog dramskog pozorišta, u kome su igrali skoro svi njegovi „klasići“ – Olivera, Đuza, Pepi i drugi. S njima je stigao i tadašnji upravnik pozorišta Predrag Dinulović. Već sledeće večeri Saja, majka Soje Jovanović pitala je Dinulovića zašto ne dopuste Vlasti da se vrati u Beograd, na šta joj je ovaj odgovorio da mu niko i ne brani, te da je potrebno samo da podnese molbu. To je i učinio te je primljen u BDP. Jedna od prvih predstava u kojoj je igrao bila je Nušićeva „Autobiografija“ u režiji Nebojše Komadine. Sa Zoranom Radmilovićem, Žikom Milenkovićem, Duškom Počekom, Miodragom Popovićem i Olgicom Stanisavljević igrao je u Komadininom „Hamletu“ koji  nije prošao dobro. Predstava je jedva dočekala peto izvođenje, pa je skinuta s repertoara. Njegov nemirni duh tada ga je odveo u Rusiju, a to je značilo kraj angažmana u BDP-u. Po povratku u Beograd Bojan Stupica ga je pozvao da glumi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Vlasta se tada pridružio „Bojanovim bebama“, mladim glumcima koje je Stupica u sezoni 1968/1969. doveo u JDP. Reč je o Milanu Gutoviću, Gojku Šantiću, Branku Cvejiću, Mirjani Vukojčić, Svetlani Bojković, Ivanu Bekjarevu, Tanasiju Uzunoviću, Josipu Tatiću, Dušanu Đuriću, Đurđiji Cvetić i Branku Cvejiću. Od tada do danas odigrao je na stotine uloga u predstavama u JDP-u, ali i drugim beogradskim pozorištima. Jedna od najdugovečnijih bila je Fejdova „Buba u uhu“ u kojoj je igrao s Nikolom Simićem, Radom Đuričin i Brankom Petrić. Predstava je premijerno izvedena 1971. godine, a nakon toga odigrana je još hiljadu sedamsto puta, i svakog puta, bez izuzetka je bila rasprodana. O posvećenosti i ljubavi prema svom poslu svedoči podatak da su predstavu za sve to vreme glumci „držali u životu“. Kako na sajtu JPD-a piše, kada bi se kostimi pocepali glumci bi donosili svoje stvari. Onda kada se dekor raspao Nikola Simić je sam pronalazio novac da ga obnovi, a kad pozorište nije moglo da obeleži 1500 izvođenje pokojni glumac je privatno organizovao proslavu u tu čast. Predstava je bila deo repertoara više od 40 godina. Vlasta, Branka i Rada i dalje su igrali svoje uloge, dok su ostale preuzeli mladi glumci JDP-a. Velisavljević je osim Jugoslovenskog dramskog pozorišta igrao i u BDP-u, Ateljeu 212, Pozorištu na Terazijama, Zvezdara teatru i drugima. Ipak, u Beogradu je često, zbog svoje prošlosti, glumio sporedne uloge. U ostalim gradovima to nije bilo tako. Ipak, on tvrdi da nema velikih i malih uloga, samo velikih i malih glumaca. Igrao je u predstavama „Hamlet“, „Uobraženi bolesnik“, „Sumnjivo lice“, „Ne šetaj se gola“, „Hitler i Hitler“ i drugima. Jedina uloga koju je odbio bila je ona u predstavi „Balkanski špijun“ jer tvrdi da je licemerno da se komunizam sada predstavlja u tako lošem svetlu. U aprilu 2018. godine Vlasta Velisavljević postao je doživotni počasni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Iako je do sada dobio niz nagrada za životno delo, najvećim uspehom ipak smatra ovo poslednje veliko priznanje. Kaže da će da igra sve dok može, te da ne bi mogao nikako drugačije. Smatra da, „onog trenutka kada pozorištu više ne bude potreban više neće ni živeti“, te dodaje da život bez pozorišta za njega nije život. Filmska i televizijska karijera U dosadašnjoj karijeri Vlasta je igrao u 45 dugometražnih filmova, 61 televizijskom filmu i 56 serija.

Na filmskom platnu prvi put se pojavio 14. jula 1959. godine u ratnoj drami „Noći i jutra“ u režiji Pjera Majhrovskog, a po scenariju Meše Selimovića. Tri godine kasnije igrao je u televizijskom filmu „Tri priče o Džefu Pitersu“. Reč je o komediji čiju režiju potpisuje Aleksandar Đorđević, a scenario Novak Novak. Glavne uloge tumačili su Miodrag Petrović Čkalja, Predrag Laković i Zoran Longinović. Iste godine snimio je i filmove „Junaci dana“ i „Medaljon sa tri srca“, a naredne, 1963. godine glumio je u komediji Slavoljuba Stefanovića Ravasija pod nazivom „Cipelice od krokodilske kože“. Od 1964. godine igrao je epizodne uloge u serijama „Na slovo, na slovo“ i „Kod sudije za prekršaje“, te televizijskom filmu „Mali koncert za suze i gitaru“ i dugometražnom filmu „Put oko sveta“, baziranom na drami Branislava Nušića. U filmskoj adaptaciji romana Branka Ćopića „Orlovi rano lete“ iz 1966. godine, Vlasta je igrao oca jednog od glavnih likova Lazara Mačka. Sledeće godine glumio je u komedijama „Ljubav do groba, poslednja“ i „Ljubav preko noći““, ratnom filmu „Jutro“, te serijama „Smoki“, „Krug dvojkom“, „Visočka hronika“ i „Dežurna ulica“. Naredne godine snimio je četiri dugometražna filma i pojavio se u dve televizijske serije „Gorski car“ i „Maksim našeg doba“. Igrao je u filmovima „Bekstvo“ Zdravka Šotre, „Sajam na svoj način“ Petra Teslića, „Tim koji gubi“ Arse Miloševića te partizanskom filmu „Bekstva“. Sa Šotrom je sarađivao i 1969. godine na drami „Tanja“, te TV filmovima „Neprijatelj naroda“ i „Put gospodina Perisona“. Iste godine snimio je i filmove „Zakopajte mrtve“, „Kod zelenog papagaja“ i „Pokojnik“. Tokom naredne godine igrao je u filmovima Soje Jovanović i Save Mrmka, te ostvario epizodnu ulogu u televizijskoj seriji „Rođaci“ u režiji Zdravka Šotre. 1971. godine učestvovao je u snimanju čak osam filmskih i televizijskih projekata. Glumio je u TV filmu Branka Pleše pod nazivom „Muzički automat“, te drami „Čep koji ne propušta vodu“ Aleksandra Đorđevića. Iste godine odigrao je epizodne uloge u serijama „Na slovo, na slovo“, „Levaci“, „Diplomci“ i „S vanglom u svet“. Takođe, glumio je u TV seriji „Čedomir Ilić“ baziranoj na istoimenom romanu Milutina Uskokovića. U TV filmu „Nirmberški epilog“ igrao je maršala Fridriha Paulusa. Glumio je u TV filmovima „Samoubica“ i „Zasluge“, dugometražnim filmovima „Jedan ujak Hojan“ i „Čovek koji je bacio atomsku bombu na Hirošimu“, te kratkom filmu Zdravka Šotre „Roman sa kontrabasom“. U filmskoj adaptaciji komedije „Buba u uhu“ igrao je Ogistena Ferajona, a u adaptaciji romana „Zločin i kazna“ žandarma. Ostvario je i manje uloge u legendarnoj seriji „Majstori“ i partizanskom filmu „Devojka sa Kosmaja“. Tokom 1973. godine glumio je u dugometražnom filmu „Samrtno proleće“ i TV filmu „Ličnost kojoj se divim“. Sa Radetom Markovićem i Josifom Tatićem snimio je dramu „Oni lepi rođendani“, te odigrao epizodne uloge u serijama „Kamiondžije“ i „Opasni susreti“. Tumačio je Svetu advokata u televizijskom filmu „Ping bez ponga“ u režiji Marija Fanelija, a po scenariju Oskara Daviča i Miroslava Karaulca. 1975. godine igrao je u dramama „Povratak lopova“, „Golgota“, „Dole s oružjem“, „Soba sa pet zidova“, „Kraj nedelje“, komediji „Dragi budi mi nepoznat“, te serijama „Đavolje merdevine“ i „Pozorište u kući“. Tokom naredne godine tumačio je Stevana Sremca u seriji „Pripovedanja Radoja Domanovića“, te odigrao epizodne uloge u serijama „Grlom u jagode“, „Usijane glave“, „Crni dani“. U TV seriji „Više od igre“ tumačio je Vitomira Ilića zvanog Vita Bas. Iste godine sarađivao je sa Šotrom na filmu „Siroče“ i Dejanom Mijačom na drami „Vasa Železova“. Početak osamdesetih godina obeležile su serije „Svetozar Marković“ i „Španac“, mini serija „Dani AVNOJ-a“, te filmovi „Idemo dalje“, „Tri sestre“, „Sumrak“ i „Nema problema. Tumačio je diskografskog urednika u filmu „Crna Marija“ iz 1986. godine, te Petra Bajalovića u drami „Pogrešna procena“. U TV filmu „Mesto susreta Beograd“ igrao je trgovca Majera Rudolfa, a u drugom nastavku komedije „Tesna koža“ igrao je advokata Mićka. Tokom 1987. i 1988. godine tumačio je magistra Vlastimira Đorđevića u hit seriji „Bolji život“. Krajem 80-ih igrao je u filmovima „Braća po materi“, „Boj na Kosovu“, „Gospođa ministarka“ i drugima. U prvoj polovini devedesetih godina glumio je u skoro svim važnijim filmovima i serijama. U filmu Dejana Mijača „Valjevska bolnica“ iz 1990. godine igrao je Milovana, a u komediji „Tesna koža 4“ gospodina Trpkovića. Pojavio se i u filmovima „Bolje od bekstva“ i „Napadač“, te komediji „Želja zvana tramvaj“. Mlađim generacijama postao je prepoznatljiv kao Tomislav Pavlović ili ujka Toma u seriji „Otvorena vrata“ ili kao Lale Koperfild u seriji „Gore dole“ koja je emitovana od novembra 1996. do juna 1997. godine na Radio Televiziji Srbije (RTS). Tokom dvehiljaditih četiri puta se pojavio u ulozi dede i to u filmovima i serijama „Metla bez drške 5“, „Poseta mlade dame“, „Agencija za SIS“ i „Seljaci“. U humorističnoj seriji „Crni Gruja 2“ igra starca Foču od stotinu leta, a u „Ivkovoj slavi“ vladiku. Ipak, ono što je obeležilo te godine u njegovoj karijeri i što je oduševilo sve one koji nisu bili upoznati s njegovim radom, bila je uloga babe Nate u komediji „Mala noćna muzika“. Vlasta je izuzetno verno predstavio baku Gordana Kičića, a njegove replike mlađe generacije i danas rado ponavljaju. Od 2010. do 2018. godine glumio je u serijama „Sva ta ravnica“, „Mešano meso“, „Vojna akademija“, „Montevideo, Bog te video“, „Zvezdara“, „Otvorena vrata“, „Lud zbunjen normalan“, „Sumnjiva lica“ i drugima. Igrao je i u filmovima „Beli lavovi“, „Kako su me ukrali Nemci“, „Kad svane dan“, „Mamaroš“ i drugima. Privatni život Vlastimir Vlasta Velisavljević je rođen 1926. godine u beogradskoj radničkoj porodici. U mladosti je preživeo okupaciju, logor i ropstvo na Golom otoku. Glumu je zavoleo kao dečak, a pripada prvoj generaciji studenata novoosnovane Akademije za pozorište. Na početku karijere susreo se s brojnim preprekama, pa je jedan deo života proveo u Mostaru i Tuzli. Glumio je u skoro svim beogradskim pozorištima, a u više od 70 godina dugoj karijeri ostvario je preko 350 uloga u predstavama, filmovima i serijama.

Ženio se tri puta. Sa prvom suprugom Božanom ima ćerku Dubravku koja živi u Americi. Udata je za Amerikanca i ima dvoje dece, sina Čejza i ćerku Lori. Treći brak mu je ipak bio najuspešniji. Pre više od 40 godina oženio je Nadu, koja je po struci arhitekta. Radila je kao projektant u firmi Centroprojekt, a projekte je završavala i u Libiji. Za nju kaže da je jedina racionalna osoba koja „drži taj brak“. Vlastina velika strast je ribolov. Kaže da je pecao na skoro svim rekama koje teku bivšom Jugoslavijom. Voli i životinje, a u šali kaže da mu je neostvarena želja da postane džez pevač. Filmografija Filmovi i serije 1959. Noći i jutra 1962. Tri priče o Džefu Pitersu 1962. Junaci dana 1962. Medaljon sa tri srca 1963. Cipelice od krokodilske kože 1963-1964. Na slovo, na slovo 1964-1966. Kod sudije za prekršaje 1964. Mali koncert za suze i gitaru 1964. Put oko sveta 1966. Orlovi rano lete 1967. Ljubav do groba, poslednja 1967. Ljubav preko noći 1967. Jutro 1967. Smoki 1967. Krug dvojkom 1967. Visočka hronika 1967. Dežurna ulica 1968. Bekstvo 1968. Sajam na svoj način 1968. Tim koji gubi 1968. Bekstva 1968. Gorski car 1968. Maksim našeg doba 1969. Tanja 1969. Neprijatelj naroda 1969. Put gospodina Perisona 1969. Pokojnik 1969. Kod zelenog papagaja 1969. Zakopajte mrtve 1970. Dan koji treba da ostane u lepoj uspomeni 1970. Zid i ruža 1970. Krunisanje 1970. Rođaci 1971. Muzički automat 1971. Na slovo, na slovo 1971. Čedomir Ilić 1971. Nirnberški epilog 1971. Čep koji ne propušta vodu 1970-1971. Levaci 1971. S vanglom u svet 1971. Diplomci 1972. Roman sa kontrabasom 1972. Jedan ujak Hojan 1972. Samoubica 1972. Čovek koji je bacio atomsku bombu na Hirošimu 1972. Zločin i kazna 1972. Zasluge 1972. Buba u uhu 1972. Devojka sa Kosmaja 1972. Majstori 1973. Ličnost kojoj se divim 1973. Samrtno proleće 1973. Oni lepi rođendani 1973. Piknik na frontu 1973. Kamiondžije 1973. Opasni susreti 1974. Ping bez ponga 1974. Pozorište u kući 2 1974. Dimitrije Tucović 1975. Povratak lopova 1975. Dole sa oružjem 1975. Golgota 1975. Soba sa pet zidova 1975. Kraj nedelje 1975. Pozorište u kući 3 1975. Đavolje merdevine 1975. Dragi, budi mi nepoznat 1976. Grlom u jagode 1977. Roman sa kontrabasom 1977. Vasa Železnova 1977. Usijane glave 1977. Crni dani 1977. Više od igre 1978. Siroče 1979. Pripovedanja Radoja Domanovića 1979. Osvajanje slobode 1981. Na rubu pameti 1981. Svetozar Marković 1982. Španac 1982. Idemo dalje 1982. Tri sestre 1983. Sumrak 1983. Dani Avnoj—a 1984. Nema problema 1986. Crna Marija 1987. Pogrešna procena 1987. Mesto susreta Beograd 1987. Tesna koža 2 1987-1988. Vuk Karadžić 1987-1988. Bolji život 1988. Novogodišnja priča 1988. Braća po materi 1989. Boj na Kosovu 1989. Gospođa ministarka 1989. Osmi dan u nedelji 1989. Bolji život 1990. Valjevska bolnica 1990-1991. Bolji život 2 1991. Tesna koža 4 1992-1993. Volim i ja nerandže… no trpim 1993. Bolje od bekstva 1993. Omnibus ’93 1993. Napadač 1994. Dnevnik uvreda 1993. 1994. Biće bolje 1994. Želja zvana tramvaj 1994. Milena iz Praga 1995. Simpatija i antipatija 1995. Sve će to narod pozlatiti 1995. Terasa na krovu 1995. Otvorena vrata 1996. Ivan 1997. Kir Janja 1997. Garderober 1997. Gore dole 1998. Sudbina jednog razuma 1998. Kupi mi Eliota 1999. Kod male sirene 1999. Nož 2001. Metla bez drške 5 2002. Poseta mlade dame 2002. Lavirint 2002. Lavirint (serija) 2002. Mala noćna muzika 2002. Kordon 2003. Život je marš 2003. Laki i Maki 2003. Dobre namere 2003. Naša mala redakcija 2003. Kazneni prostor 2 2004. Šarene kaže 2004. Smešne i druge priče 2004. Pljačka Trećeg rajha 2004. Pad u raj 2004. San zimske noći 2004. Crni Gruja 2 2004. Lift 2005. Ivkova slava 2006. Optimisti 2006-2007. Agencija za SIS 2007. Promeni me 2007. S. O. S. – Spasite naše duše 2007. Četvrti čovek 2006-2007. Seljaci 2007. Naša mala klinika 2008. Absurdistan 2008-2015. Ulica lipa 2009. Tamo i ovde 2009. Đavolja varoš 2009. Medeni mesec 2009. Ono kao ljubav 2010. Zlatna liga 2010. Sva ta ravnica 2011. Mešano meso 2011. Beli lavovi 2011. Kako su me ukrali Nemci 2012.-2014. Vojna akademija 2012. Kad svane dan 2012. Montevideo, Bog te video! 2013. Na putu za Montevideo 2013.-2015. Zvezdara 2013. Mamaroš 2013. Država 2013. Vojna akademija 2 2013.-2014. Otvorena vrata 2014. Mala istorija Srbije 2014. Urgentni centar 2014. Evropa, bre! 2014. Usud 2015. Glavom kroz zid 2015. Lud, zbunjen, normalan 2016. Sumnjiva lica 2016. Nemoj da zvocaš 2017. Santa Maria della Salute Predstave: „Hamlet“, „Šuma“, „Poslednji dani čovečanstva“,  „Sumnjivo lice“, „Gospođa ministarka“, „Buba u uhu“. „Hitler Hitler“, „Uobraženi bolesnik“, „Ludi od ljubavi“, „Mario i mađioničar“, „Knez Pavle“, „Žak ili Pokornost“, „Revizor“, „Per Gin“, „Pokojnik“,

„Nekršteni dani“, „Sumrak“, „Vasa Železnova“, „Mladić“, „Mister Dolar“, „Varvari“, „Kin“, „Kad su cvetale tikve“, „Pera Segedinac“ i druge. Nagrade i priznanja 2002. Najbolja epizodna muška uloga na 37. filmskim susretima u Nišu (za ulogu baba Nate u komediji „Mala noćna muzika“ 2014. Nušićeva nagrada za životno delo, na Nušićevim danima u Smederevu 2017. Zlatni ćuran za životno delo, na Danima komedije u Jagodini 2017. Godišnja nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta 2018. postao doživotni počasni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta

izvor: https://www.biografija.org/film/vlasta-velisavljevic/



ucentar.rs  foto: printskrin/RTS
!!! Zapratite nas i na FB  najnovije vesti, događaji i afere iz Kragujevca i Šumadije na https://www.facebook.com/ucentarkg/
skinite našu android aplikaciju
https://play.google.com/store/apps/details?id=com.nepes.ucentarr

1 Comment

  1. Pukovnik Bucko
    24/03/2021 - 9:34 am

    Slava mu i hvala mu, učinio je lepšim ovaj sve

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.