Cunetov unuk Đorđe Đinović za UCENTAR o estradi i „životu bez gužve“

U Centar Posted On 02/04/2021

Laiku je gotovo nemoguće da odredi šta je dominantno u svemu što sadrži topli bariton Đorđa Đinovića. Svakako, u toj erupciji glasovnih mogućnosti, razaznaje se potpuno vladanje južnjačkim dertom, tugovankama iz zadimljenih kafana kojima su nekada neprikosnoveno gospodarili Toma i Kvaka, mekanim i svima prihvatljivim pop hitovima i- raskošnim operskim arijama. Jedan stari vuk srpske estrade, čuvši njegov glas kao i da je Đinović pohađao muzičku školu, rekao je „vala sine, im’o si ga rašta školovati“.

Sa Đorđem Đinovićem, prema mnogim ocenama, najtalentovanijim mladim pevačem domaćeg estradnog neba razgovaramo o detinjstvu, mladosti, školovanju, karijeri…

o Ako je darovitost nasledna, ti si imao obilje potencijalnih kandidata da od njih primiš dar muzike i pesme. Tvoj deda po majci je amaterski fantastično pevao. Drugi deda, iz bočne porodične linije je maestralni Cune Gojković… Kako je sve počelo?

– Nesporno je da ima genetike ali nije presudna. Ja sam muziku zavoleo u najranijem detinjstvu bez ičijeg uticaja. Opčinila me je i taj me osećaj nikada nije napuštao. Muzičku školu sam upisao sa sedam ili osam godina i bilo je jasno da će to na ovaj ili onaj način definisati moj život. Prvo je to bila gitara. Izmenilo se troje profesora i svaki od njih ostavio je svoj pečat. Najlepša osećanja i najlepše uspomene iz tog vremena ipak pripadaju Tijani (Stevanović Brkić), profesorki solfeđa. Nikoga tada nisam poznavao u školi, nije bilo lako snaći se. Ona je uvek bila uz mene, pomagala… bila oslonac.

Tu se negde i prelomilo. Na jednom času sam, tek onako, zapevao nešto mimo teme. To se svima veoma dopalo. U tom momentu sam shvatio da je pesma zapravo moja prava ljubav.

Ja i danas školujem glas. Profesor Vojislav Spasić kaže da nikada niko neće moći da kaže „ja znam da pevam“. Uvek postoji još nešto što može da se nauči, da se unapredi, usavrši… Držim se tih njegovih reči.

o Ko je još pored tebe? Tvoje ime je postalo prepoznatljivo ali verujem da su neke vrste oslonaca i dalje neophodne. Ima li nekog ko je potreban i uspeva da uvek bude tu?

– Bez ikakve dileme to je moja porodica. Majka i otac. Ta podrška je ogromna, stalna, siguran sam i neophodna. Najviše je otac sa mnom. Od kada je zavladao Kovid režim on ne radi u našem porodičnom restoranu i potpuno je posvećen mojoj karijeri. Putujemo zajedno, prati me na gostovanjima… Postali smo prijatelji daleko od uobičajenog odnosa otac – sin, još smo bliži sada. U šali mu kažem da ne mogu da se opredelim da li je bolji kao moj lični vozač ili kao najbolji drug…

o Trud se isplatio, danas svi znaju tvoje ime, uz tvoje pesme prestaje razgovor i počinje horsko pevanje. Sve to posle samo dva ili tri spota… Gde si sada na lestvici popularnosti, da li si zadovoljan postignutim i šta planiraš? Naravno, imamo u vidu specifičnu situaciju vezanu za kovid koja je praktično potpuno blokirala industriju zabave…

– Trud se uvek isplati. Rad i istrajnost su temelj svakog uspeha. Naravno, ne mogu da se složim da baš previše ljudi zna moje ime ali veoma godi kad me čuju i pozdrave to što radim. Obično su to komentari na boju mog glasa. Ljudi vole baritone. S druge strane ja sam oduvek voleo da zabavim ljude, da im pružim nešto lepo i opuštajuće.

Što se spotova tiče, do sada sam snimio tri. Svaki od njih, iako su žanrovski slični, nosi svoju posebnu priču. Produkcijski su odlično izvedeni bez da smo rasipali novac. Mudro smo birali lokacije, ne preskupe ali tako da mogu da zadovolje potrebe. Meni je najvažnije da su ti spotovi našli svoj put do publike i da su odlično prihvaćeni. Možda je neobično ali ja zaista ne pratim rejtinge, ne brojim preglede… Stiče se pogrešan utisak da je sve došlo nekako prebrzo, posle samo ta tri spota. Istina je međutim da su spotovima prethodile godine veoma napornog rada. Posle spotova usledio je ogroman skok popularnosti ali, čvrsto sam uveren, ničeg ne bi bilo da nije bilo tog ogromnog rada. Počeli su da se javljaju i fanovi, stižu poruke. Trudim se da svakome posvetim pažnju, da se fotografišemo, porazgovaramo… Ja međutim nisam čovek iz tog filma. Nameran sam da ostvarujem mirnu karijeru daleko od nepotrebne gužve. Najviše volim da sam na selu, negujem svoje životinje i vinograd.

o Mnogo se govori o „prljavštini“ na estradi. Mnogo je podmetanja, zle krvi… Kako se neko čiji je talenat za više kopalja daleko od konkurencije snalazi u takvom ambijentu? Posebno ako se ima na umu da si obrazovan i skroman mladić, a to su kategorije koje se sve ređe sreću…

– Ima svega na estradi ali se ja trudim da ostanem daleko od toga. I sam sam jednog momenta bio na udaru tabloida postavši učesnik nepostojećeg skandala vezanog za koleginicu Radu Manojlović. Prosto smo delili jedan prostor na snimanju neke emisije i ja sam joj uputio neki dobronameran komentar. Kamera je to zabeležila i koliko narednog dana počele su da mi stižu najvulgarnije poruke fanova njenog dečka. Potpuno besmislena i neprijatna situacija. Generalno, malo je prijateljstava na estradi. I ako ih ima, njihova iskrenost je upitna. S druge strane mnogo je sujete, mnogo neiskrenosti. Mislim da bi trebalo da svi gradimo samostalno svoje karijere, da biramo puteve i da njima koračamo svako na svoj način, bez mešanja u stvari koje nas se u biti ne tiču. Naravno, ima izuzetaka. Mene je dosta kolega, posebno iz Kragujevca, podržalo na samom početku. To su oni retki na estradi koji imaju dovoljno sigurnosti i vere u sebe da mogu da kažu da je neko u svom poslu dobar. Možda i bolji, zašto da ne… Ja sam svestan da ne mogu da pevam Šabanove visine ali u „dubljim vodama“, to je taj moj bariton, ja sam u svakom smislu svoj na svome.

o Složili smo se da su spotovi koje si objavio odlično prihvaćeni. Tekstovi, muzika, interpretacija… sve je nekako upodobljeno tako da možda uskoro postaviš neke nove standarde kao nekada recimo Slavko Banjac koji je pre par decenija praktično pokrenuo novi pravac popularne muzike na liniji između folka i popa…

– Tekst i muziku za prve dve pesme radio je Bane Opačić. On me je prihvatio i bukvalno lansirao. To je bilo na dan Sv. Vasilija, 12. maja. Od tada sam uzeo i tu slavu. Ostale pesme je radio moj, sada već, mogu tako da kažem, prijatelj Dejan Kostić. Od tih pesama mnogo očekujem. Inače, voleo bih da postavim nove standarde ali Slavko Banjac je neponovljiv, njegov stil je jedinstven, on je sam po sebi pravac. Ja ga još uvek tražim. Nisam na liniji klasičnih narodnjaka ali ni klasičnog popa. Bitno mi je da me pesma emotivno nađe. Kad se toga nakupi biće mi lakše da pripadnem nekom određenom pravcu, ili zašto da ne, izgradim nešto sasvim novo. Za sada sebe vidim u okvirima koje su postavili neki moji uzori; legendarni Toma Zdravković, Slavko Banjac, Rođa Raičević, Vlado Georgiev, Željko Samardžić… Moram da kažem da je Rođa Raičević nekako najbliži mom senzibilitetu.

o Teško je u vreme Kovida praviti precizne planove, ipak…

– U planu su dve nove pesme. Jedna će biti klasičan narodnjak oko druge se još dvoumim. U pripremi je i album. Ne treba žuriti. Za kvalitet kakvom težim potrebno je dosta vremena i truda. O živim nastupima nije realno razmišljati.

o Ono što sa sigurnošću može da se kaže je da ne postoji rizik da se utopiš u moru mediokriteta. Od toga te najbolje brani kvalitet i publika. Neka poruka za kraj ovog razgovora baš njima namenjena?

– Bez obzira da li neko voli ili ne voli moje pesme, svim ljudima želim da vole i budu voljeni. To mi se čini najvažnijim. Takođe želim puno mentalne snage da se neokrnjeno izađe iz ovog teškog vremena. Naravno, uz pesmu je sve mnogo lakše.