ZLOČIN: u kući porodice Milić u Surdulici NATO ubio 9 ljudi! Otac se obesio od tuge..
U Centar
Posted On 27/04/2021
Na današnji dan pre 22 godine, u jednom od najjačih NATO napada, u Surdulici je u kući porodice Milić poginulo devetoro ljudi i dece. Ovaj zločin je prošao nekažnjeno.
U napadu koji je počeo sa dva projektila u 12 sati i 15 minuta, razoreno je tada mirno naselje. Uništene su tri kuće, desetine su oštećene, a nekoliko je porušeno do temelja.
– NATO mi je iščupao dušu. Ubio mi je najdraže: sina Milorada (17), majku Stamenku Milić (65), brata Aleksandra (35), sestričinu Miljanu (14), bratanca Vladimira (11), snaju Vesnu (35) i još trojicu najbližih komšija – jecajući pričala je za telegraf.rs Milica Milovanović iz Surdulice.
Nato zločin: Surdulica 1999, foto: vostok.rs
Avioni NATO na današnji dan pre 18 godina sravnili su centar Surdulice i ubili najmanje 20 civila, uključujući 12-oro dece. U napadu je srušeno ili oštećeno više od 500 kuća.
– Šta sam Bogu skrivio. Što mi onaj „Milosrdni đavo“ odnese moje najmilije. Zašto, bre? Izbaciše, prokleti bili, tog dana dve bombe i odoše svojim porodicama. A, mene zaviše u crno, ubiše sve u meni, samo srce se još drži, ne našlo se dabogda. Što ne pukne, da skrati muke? Ne mogu, sinko, više, ne mogu – pričao je Vojislav Milić a suze krupne, kao orasi, padale su na izbledelu plastičnu prostirku mušemu. „Plače, tiho jeca. Iz grudi odjekuje rezak pisak, nepodnošljiv u zamračenoj sobi prepunoj ustajalog, oporog vazduha“, zabeležio je pokojni novinar Dušan Đorđević a objavile vranjskaplus.rs (pogledaj link ispod teksta).
I nije izdržao. Obesio se od tuge za sinom Milomirom. Nekada ugledni građevinac, koji je svojim znojem napravio kuću od para zarađenih u pečalbi- srušili su avioni NATO. I ubili sve Vojislave najmilije.
– Tatu samo Bog održava u životu, ja se osuših, suprug se propio. Šta da mu kažem? Dete je izgubio, od tada nije ni među živima ni među mrtvima. Ide, cepa drva po Surdulicu, zovu ga. Što zaradi, donese. Piće mu daje svako, znaju za njegovu sudbinu. Ja radim po kućama, kada imam vremena jer tatu ne smem da ostavim samog. Draganovi rođaci, iz obližnjeg sela Alakinca donesu nam krompira, pasulja, luka, ponekad sira. Šta jedemo? Ne jede nam se, ljudi, verujte ako hoćete. Tata samo čaj i malo hleba. Cigarete ne ispušta iz ruku. Više je u bunilu nego na javi. Doziva unuke, sina, ženu, govori sa njima. Pa, kad dođe svesti zakuka, a meni kosa otpada s glave. Suprug je na rakiji, dok kad će ne znam. Ja jednom jedem, što nađem. Gutam, a ne osećam hranu. Svaki dinar koji zaradimo potrošimo na cigarete. Bol u grudima ne prestaje, ali Bog uredi da ne pijemo nikakav lek. Kažu lekari, čudo, zdravi ste. A, mi smo, lele, tugo mori, bolni, bolni… – lomila je koščate ruke Milica na 10-godišnjicu od smrti najmilijih o tragediji porodice Milić.
