Kako su Ameri „progutali“ makete KGB na Paradi pobede u Moskvi!

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
sada imaju „luksuz“ da kriju dokle su stigli u naoružanju..

Rusija danas slavi 76 godina od pobede nad fašizmom, kada je nacistička Nemačka potpisom pred sovjetskim maršalom Žukovim konačno kapitulirala. Tradicionalno kao i prethodnih, tako i ove godine na Crvenom trgu organizovana je vojna parada u kojoj je učestovovalo 12.500 vojnika svih vidova i rodova ruske vojske i kadeti vojnih škola i akademije. Ispred ruskog predsednika pordefilovalo je i 191 primerak borbene tehnike.. Zvezde prošle, kao i ove godine bili su modernizovani tenkovi T-90M „PRORIV -3“ i T-80BVM koji se nalaze u Kanimirovskoj i Tamanskoj diviziji.

I dok danas Rusi imaju taj „luksuz“ da kriju svoja dostignuća, nekada to nije bilo tako…

Savršena prevara 1965. godine..

Kada su 1965. godine Crvenim trgom prošle džinovske rakete sa nuklearnim bojevim glavama, na tribinama su među gledaocima bili i ambasadori drugih država. Same razmere tih raketa su sovjetskom gledaocu ulivale strahopoštovanje, a stranom posmatraču su unosile nemir u dušu, objavljeno je na portalu rs.rbht.com

„raketa“ koja je prestravila Amere…

Sovjetski radio-komentatori su iščitali pripremljeni tekst: „Paradu impresivne borbene moći krunišu džinovske orbitalne rakete. Njihovo opsluživanje je u potpunosti automatizovano. Domet ovih raketa nema granica…“

Bio je to nesumnjivo novi trijumf sovjetskog naoružanja. Bar tako je to prikazano u javnosti. Masivno oružje sa ogromnim cevima i balističkim raketama predstavljenim kao „odgovor iz kosmosa“ koji može da dohvati svaku tačku na planeti izašlo je na kaldrmu ispred zidina Kremlja i odmah se preselilo na prve stranice strane štampe. Retko kome je moglo pasti na pamet da se ne radi o pravom oružju, nego o običnoj imitaciji.

Zašto je to bilo potrebno?
Tu tajnu je tek posle raspada Sovjetskog Saveza otkrio Vladimir Semičastni, bivši šef KGB-a i jedan od organizatora uklanjanja Nikite Hruščova sa pozicije generalnog sekretara CK KPSS-a. „Tokom 1960-ih su rakete izazivale ogromno interesovanje. Svaki put kad se pomenu, i utoliko pre kad se pojave, svima bi zastao dah“, napisao je on u svojim memoarima „Specijalne službe SSSR-a u tajnom ratu“.

Geneneral Vladimir Semichastny, šef KGB Chairman od 1961 do 1967.

„Mi smo redovno, otprilike jednom u dve ili tri godine, zvanično saopštavali o tome kako smo napravili novi tip raketa. Ubrzo zatim bismo ih prikazali na paradi na Crvenom trgu. Samo mali broj ljudi je znao da su pojedini tipovi raketa obična imitacija, nešto poput ’Potemkinovih sela’, i da to uopšte ne može da poleti. Modeli na tegljačima su bili makete, a ne rakete“, tvrdi autor.
Na pitanje zašto je takva predstava bila potrebna Semičastni je odgovarao da zapadne obaveštajne službe nisu mogle lako da procene potencijal sovjetske armije, jer je to bila strogo čuvana tajna.

Najmoćnije oružje je držano u hangarima, tako da ni iz špijunskih satelita nije moglo da se vidi. Niko nije znao čega ima u tim hangarima i koliko ga ima. Jedina prilika da se stekne „uvid“ u trenutno stanje bile su vojne parade 1. maja na Međunarodni praznik rada i 7. novembra na Dan Velike oktobarske revolucije, kada su na Crveni trg izvožena najvažnija dostignuća vojne industrije (vojna parada 9. maja na Dan pobede ranije je organizovana samo u jubilarnim godinama).
Sovjeti su videli da „neprijatelj“ nema nikakvu mogućnost da prati stvarno stanje, pa su odlučili da mu „bacaju prašinu u oči“.

Grandiozna dezinformacija
Sve je bilo osmišljeno do najsitnijih detalja. Pre svega, dezinformacijom se bavio lično prvi sekretar CK KPSS-a Hruščov. On je, na primer, 1962. godine u Kremaljskoj kongresnoj dvorani održao vatreni govor posvećen „globalnim raketama“ GR-1.

Koncepcija „globalne rakete“ oslanjala se na sličan američki projekat, koji nije imao dobru perspektivu pa stoga nije ni realizovan budući da bi do SSSR-a stigle i postojeće interkontinentalne i balističke rakete. Sovjeti nisu imali takvu prednost, pa su odlučili da realizuju projekat „globalnih raketa“. On se sastojao u tome da se raketa sa nuklearnom bojevom glavom izbaci u orbitu, a zatim da se po potrebi na odgovarajući signal sjuri na cilj. Takva raketa nije imala ograničeni domet i pravac budući da je svaki objekat na planeti bio dostupan za napad.
„Sa globalnom raketom sredstva za brzo otkrivanje vazdušnog napada gube značaj. Globalne rakete se ne mogu na vreme otkriti, tako da se ne mogu obaviti ni pripreme za zaštitu od njih“, rekao je tada Hruščov. On je o raketi GR-1 govorio kao o nečemu što već postoji. A zapravo je blefirao, jer u trenutku kada je držao govor konstruktorski biro čak nije pripremio ni izveštaj o istraživanjima. Blago rečeno, bilo je još rano govoriti o tome šta takva raketa može da uradi, a šta ne može.

Efekat akcije KGB…

strani agenti progurali „mamac“ KGB

Ali javni nastup je imao efekta. Strane obaveštajne službe su ozbiljno pristupile traganju za podacima o raketi GR-1, i čak su joj dale naziv SS-X-10 Scrag. A kada je 1965. godine tobožnji „primerak“ isteran na Crveni trg, više nije bilo nikakve sumnje da su Sovjeti zaista napravili tu raketu.

Pored toga, svaka slična mistifikacija je planirana kao predstava u nekoliko činova. Posle parade je tu maketu u prirodnoj veličini trebalo preterati na jednu moskovsku železničku stanicu jer je bilo jasno da službenici ambasada prate njeno kretanje. Naime, po železničkoj stanici se moglo zaključiti na koju stranu će raketa biti usmerena. Kijevska železnička stanica je značila da će odredište biti vojna baza u Istočnoj Evropi.

„Prisluškujući telefonske razgovore vojnih atašea i prateći njihova službena putovanja ’tragom’ rakete shvatili smo koliko je naš poduhvat bio uspešan. I naši agenti iz drugih zemalja su javljali šta je uspelo, a šta ne“ piše Semičastni.

Oružje koje nikada koje nikada nije bilo u funkciji

Globalna raketa je samo jedan u mnoštvu primera. Slično je bilo sa strateškim raketama RT-15 i RT-20. Samohodni tegljač je nosio raketu dugačku 18 metara. To oružje je čak i na prvi pogled delovalo zastrašujuće. Ali na testiranju nije bilo uspešno, tako da nije ni uvršćeno u arsenal sovjetske armije.
Slično je prošlo i oruđe 2B1 „Oka“. To je bio džinovski minobacač na gusenicama. Teorijski gledano, on je mogao da ispali projektil sa nuklearnim punjenjem na cilj udaljen 50 kilometara. Međutim, trzaj je bio toliko jak da su od njega stradali motor i menjač, a gusenice su pod prevelikom težinom morale da se menjaju na svakih 20 kilometara. Zbog svega toga je nuklearni minobacač faktički bio samo za jednu upotrebu. U maju 1961. godine šest takvih minobacača je prošlo Crvenim trgom, a već u julu iste godine se odustalo od ovog oružja.
Na paradi 1954. godine predstavljen je bombarder M-4. On je mogao da nosi rakete sa nuklearnim punjenjem, a konstrukcija šasije omogućavala mu je da uzleti sa zaleđenih aerodroma na Čukotki, blizu SAD. Međutim, bilo je mnogo nedostataka, tako da je ovaj model preuređen u avion za punjenje goriva u letu.

Što se tiče rakete GR-1, došlo je do zastoja u proizvodnji motora, a pored toga je bilo i mnogo tehničkih kvarova kada je model trebalo da startuje. Doduše, čak i da je sve funkcionisalo kako treba nije bilo više potrebe za tim oružjem jer je blef „upalio“, tj. Vašington je pristao da potpiše Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja, tako da je dalji rad na faličnom projektu GR-1 obustavljen.

Sve su to bile slatke pobede KGB.



izvor: rs.rbht.com



priredio: ucentar.rs foto: printskrin
!!! Zapratite nas i na FB  najnovije vesti,
događaji i afere iz Kragujevca i Šumadije na FB UCENTAR
skinite našu aplikaciju ANDROID


Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Ostavi komentar