zapisi sugrađana: Kako smo postali ĆUTE!

Posle nekoliko godina, prošao sam danas kroz Gornji park….

Svaki korak, vraćao mi je pregršt uspomena…na detinjstvo, na igre i na pentranje po drveću, na šetnje sa roditeljima, na prolazak ka Šumaricama…kasnije na mnogobrojne odlaske na treninge na odbojkaškom terenu, gde sam naučio prve korake i poteze u odbojci i stekao prijatelje od kojih veliku većinu i dan danas imam. Na žalost, neki nisu živi …

Prolazeći pored stare sale bokserskog kluba, počeo je film u mojoj glavi i predivno sećanje, na jedno čestito i što bi rek’o Čobi, vreme pošteno, koje se nikada više neće vratiti. Pred mene su „izlazili“ likovi generacija tog kluba kojima smo se ponosili. Veliki broj rerezentativaca među njima, koji su sa pravom nosili titulu majstora plemenite veštine… One države, od 22 miliona stanovnika, sa ogromnom konkurencijom. Nosioci državnih, balkanskih, evropskih, svetskih i olimpijskih titula i odličja.

Onda, u tom „filmu“ „pored mene stazama između drveća, projure rvači“, kojima je to deo kondicionog treninga. Mnogi od njih reprezentativci iste te velike države. Sjajni.

Eto i košarkaša u futingu….Kasnije ću ih opet gledati dok treniram, jer su nam tereni jedan do drugog i često se čuje zvuk mrežice, kada neko ubaci u koš „bez koske“…

A, tek atletičari…jedva ih zabeležim pogledom, kako disciplinovano u jednom ritmu jezde kroz park, da bi kasnije na stadionu, na stazi, nastavili drugi, tehnički deo treninga, u zavisnosti da li su u trkačkim ili skakačkim disciplinama. Plejada šampiona !  Skakači.. dalj, vis, troskok… noćna mora !!!

Pa, ulazak fudbalera u prvu ligu. Eeeeejjjjj, onu prvu ligu : Hajduk, Dinamo, Velež, Željezničar, Vardar, Budućnost, Olimpija…..i ostali.  Ceo grad je slavio…trubači u mom soliteru. Pa, brazilski „Santos“ i Pele , najbolji igrač na svetu, na „Čika Dači“.  LJuudddiiiiii… Sada ne znam ni jedan klub iz lige.

I svi su bili face u gradu. Mnogi od njih, moji prijatelji, na šta sam jako ponosan. Vrlo popularni i prepoznatljivi. Po rezultatima, po mukotrpnom radu, po svakodnevnom odricanju, po mnogim nedaćama kroz koje su prolazili, po uspesima, po titulama,  po radovanju… Kad dođu uveče na korzo, svi se gurkaju i pokazuju na njih i žele da budu u njihovoj blizini.                                            

Naravno, sve ovo je važilo i za druge sportiste iz drugih sportova, koje takođe poštujem, nego im baza nije bila Gornji park, pa ih ne pomenuh.

Tada, hvala Bogu, nije bilo parova i zadruga i nekog polusveta koji je neviđena sramota, već su uzori bili potpuno ispravni ljudi kojima smo se svi ponosili.  I ne samo sportisti. Bilo ih je u gradu u svim oblastima. Ali, pričam o gornjem parku, pa se „uhvatih“ za sport. 

I tako… sedoh na oronule tribine odbojkaškog terena, koje su svedok velike nebrige i nekih ličnih dogovora i odluka, a koji je trebalo potpuno drugačije preurediti i napraviti odbojkašku oazu za ponos, ali su nekim „geometrima“ privatni interesi očigledno bili važniji.

I eto….sedim … i „vidim sebe sa svojih 14 godina, kako pored ograde učim prstima i „čekićem“ da odbijam loptu, dok se na trerenu već afirmisani i poznati igrači, po 5 -6…ali i po 20 godina stariji, zagrevaju za igru. Sećam se dobro, da sam se tada zapitao : „Da li će i mene nekad pustiti da sa njima igram“, ili ću ja doživotno za njih biti neki klinac pored ograde. Al…život sve uzme u svoje ruke i brzo saznaš njegove odluke.

Trgnem se, ustanem i polako krenem ka bazenima…pogledam na terasu i „vidim“ mnooggooo mladih ljudi kako đuskaju i pevaju, a „SMAK“ ubija  živom svirkom, dok mi u njih gledamo k’o u božanstva.

I onda, iz tog prelepog sna, trgne me pogled na ograđen prostor između bazena i mašinskog fakulteta, gde su se nekada deca igrala na ljuljaškama, burićima, u kućici sa krivim ogledalima……. i „probudim“ se odmah i vratim u realnost.

Na tom, tako velikom prostoru, neko mnogo važan je hteo sebi da podigne zadužbinu i pokaže brigu za decu, sa 2-3 penjalice, trambulinom, imitacijom atoma i još nečim….

I setim se, da su možda baš ti, ili neki njihovi satrapi, ne tako davno, najvećeg i najboljeg sportistu na svetu, a zamislite, Srbina, Novaka Đokovića, ladno oterali, kada je ovaj došao sa ponudom da baš tu izgradi svoju akademiju, terene, prateći poslovni prostor, hotel i još što šta, da zaposli gomilu ljudi i pratećih firmi iz našeg grada i da  Kragujevac velikim slovima ucrta u sportsku mapu sveta, jer bi stotine i hiljade talentovane dece iz čitavog sveta, prošlo kroz tu akademiju, tu bi boravili i njihovi roditelji, prijatelji i sponzori, među kojima ima dosta moćnih kompanija sa kojima je grad mogao da ostvari poslovne projekte i da zaposli svoje građane. Boravak tolikog broja ljudi doneo bi značajna sredstva gradu, a onda bi se sve, dobrim planovima i projektom, pretvorilo u jedan veliki svetski teniski turnir sa imenom Kragujevac i sa učesnicima i medijima iz čitavog sveta, što je san svih gradova na svetu i što bi ime Kragujevac, pozlatilo i dovelo u njega desetine i stotine hiljada turista.

I neko mnogo pametan, u trenutku kada su se i Kurta i Murta ogrebali o Kragujevac, odlučio je da bude veći kalif od kalifa i da postavlja nebulozne uslove, za ovakvu ponudu i šansu koja se događa samo jednom!

I…naravno…. ode Nole, krsteći se i levom i desnom. Ma, ttjjjaaaoooooo !

Gledam taj prostor i razmišljam kako sada ogromnim sumama filujemo neke  investitore i samo što ne skinemo gaće, ili im zaveštamo bubreg, dok nas oni za uzvrat debeleo časte mizernim platama i pelenama za vreme radnih smena, a prema Noletu se našao neko da postavlja uslove i pokazuje mišiće. Alal vera…. mudro…nema šta.

Ili, možda korisno…

Malo je verovatno, da će onoliki atraktivan prostor ostati da baštini nekoliko penjalica i igračaka za decu.

Sve mi nešto liči, da je to bezecovano i možda na ovaj način, kaparisano.  I ograđeno.

Nije li debelo za prst na čelo, što su odavde otišli jedan Novak,…  jedan Čavić, kome su ukrali zlatnu olimpijsku medalju…. jedan dr Stojković, genetičar svetskog glasa, zbog kojeg je u Kragujevac trebalo da dolaze na veštačku oplodnju sa svih strana sveta, jedan…..

Ili ih je možda neko oterao, na ovaj, ili onaj način…

Imamo li mi pravo, da ikome damo toliku moć, da se igra sa našim gradom, bez ikakve kontrole i bez ikakve naše reakcije i bez odgovora, zašto su ovakve veličine otišle ?

Videćemo… neće mnogo proći.

Ne pada sneg da pokrije breg…

A, mi…. ćutimo li… ćutimo.