FILMSKA životna priča Zorana Pavlovića iz SAD: „Marinkova bara i danas negde drema u meni“ (I)

 

-Pavle i Toma Nikolić beže iz Pirlitora- Crne Gore u Srbiju od osvete Turaka. Dolaze u Dudovicu i tu menjaju prezimena u Pavlović i Tomić.

Pavle je dobio sina Petronija i 6 ćerki. Pradeda Petronija je dobio sina Branislava i 5 ćerki. Branislav sina Radomira i 5 ćerki. I Radomir dobija 7 sinova i ćerku i ja sam najmlađi od njegove dece. Između najstarijeg sina Slave i mene je 22 godine razlike- ovako svoju životnu priču počinje Zoran.

-Moj pokojni otac je rođen 1911. godine u Čibutkovici kod Ljiga. Deda Branislav je poginuo na Solunskom frontu. Otac je ostao siroče

sa 5 sestara. Sa svojih 13 godina je ubio gazdu kod koga je bio sluga u Vukovaru. Gazda, Nemac ga je stalno tukao. Bičem. Dok mu nije pao mrak na oči. Prebijen i sav krvav od batina, uzeo je nož i ubio ga. Nekoliko meseci provodi u zatvoru u Mitrovici, ali je uspeo da se izvuče zbog činjenice da je maloletan. Posle par godina ubio je i rođaka iz familije. Odležao je samo dve godine jer se dokazalo da je ubio u samoodbrani. Otac je bio opasan čovek, veoma žestok. Mnogo se puta ženio i sve su morale da budu device. Moj otac, Radomir Pavlović teško se to da opisati kakav je bio – priča o svom ocu Zoran i svom teškom životu u Beogradu. Njegov otac je iza sebe imao nekoliko brakova i iz svakog braka bar po jedno dete.

-Između ostalih oženio je i jednu lepoticu čiji otac je bio poznati valjevski advokat – Karamarković. Sa njom je imao sina Miroljuba Pavlovića. Ta žena je po njegovim pravilima bila prilično nemoralna i brak je ubrzo pukao – kaže Zoran.

Negde upoznaje i Zoranovu majku. Praktično je bila dete. Sa tek  napunjenih 17 godina udaje se za Radomira i dolazi za Beograd. Bio je stariji od nje 22 godine.

– Majka je Bila neškolovana devojka sa sela. Tek kasnije je završila osnovnu i srednju školu, dok je on već bio direktor nabavke u ugostiteljskoj firmi „Stambol kapija“. Čudan je život mojih roditelja, pun uspona i padova, stalnih promena- priseća se naš sagovornik.   

Život u Beogradu nije bio sjajan.

– U suštini nisu bili srećni. On je stalno varao. Majka je sve vreme toga bila

svesna. I znala je. Izuzetno čestita žena, nikada mu nije vratila niti ozbiljnije prigovorila. O povratku u rodnu Nepričavu nije bilo ni govora. Jednostavno je trpela. Bila je prelepa, ali veoma nesrećna žena. Valjda zbog toga što je od oca stalno dobijala batine, bez ikakvog razloga, meni nikada na pamet nije palo da udarim ženu. Zapravo ja još nosim te traume. Takav život je u mnogome kreirao moju ličnost. Život u roditeljskoj kući i dve

godine u bolnicama u Beogradu i Sloveniji zbog srčane mane sa kojom sam rođen. Teška su to bila vremena za jedno dete kakvo sam ja bio. Čak sam i  prvi put u školu, prvi dan prvog razreda, otišao sam. Majka je morala da radi, a otac je kod kuće ležao pijan. Uspeo je da mi objasni kuda da idem i jedini sam u školu stigao sam, bez ikoga. Gorko iskustvo. U to vreme otac je izgubio posao u  restoranu „Domovina“. Posvadjao se sa direktorom

Đipalom i sve je postalo još teže. Ne mogu da objasnim, u suštini on je bio dobar čovek. Dobar za sve osim za nas- priča nam Zoran svoju životnu priču.

A od samih početaka nju je pratila muzika. Zahvaljujući tome što je odlično svirao uspeo je da preživi i Drugi svetski rat. Svirao je četnicima, partizanima, Nemcima kome god…

-Tako se nekako izvukao. I majku je naučio da svira tako da smo često svi zajedno svirali. I moj rođeni brat, Dragan je svirao harmoniku. Odlučio sam da sviram gitaru pošto je bilo monotono da svi sviramo harmonike. Sve je to bila čudna i nesvakidašnja slika. Životi svih nas su takvi da bi se po njima mogle pisati knjige – kaže Zoran.

 

---

---

ucentar.rs