„Smak“ je, nakon smrti pevača Borisa Aranđelovića 2015., utihnuo, a Točak, koji je zajedno s bubnjarem Slobodanom Stojanovićem Kepom grupu osnovao 1971. godine u Kragujevcu, i dalje je na ovim prostorima pojam kada se govori o gitarističkoj virtuoznosti. Točak se retko oglašava u javnosti, a nekoliko dana nakon 71. rođendana dao je ekskluzivni intervju za „Avaz“.
Šta ste poželeli kada ste gasili svećice na torti? Kako uopšte doživljavate godine?
– Pa, uglavnom da su moji unuci David (2,5 godine) i Teodor (10 meseci) dobro, te unuka koja je na putu da se rodi najesen, sve to od moje najstarije kćerke Sofije i najmlađe Ane. Ali, David čim vidi tortu i svećice odmah misli da je to njegov rođendan, hoće da on gasi svećice, ali da pevamo neku drugu pesmu koja se njemu sviđa.
Poslednji put razgovarali smo 2018. Šta se dešavalo u međuvremenu? Tada ste mi rekli da “Smak” više ne deluje. Da li se nešto promenilo?
– Iako smo na razne načine pokušavali da nastavimo s delovanjem, ipak je, pre svega, smrt Borisa bio osnovni razlog, a nakon toga i pandemija, da u toj nameri budemo sasvim ometeni. Što je samo dokaz više da „magija“ zvana „Smak“ zavisi skoro isključivo od dobitne kombinacije, u kojoj presudnu ulogu ima prisustvo baš originalnih članova benda. Osetilo se to na koncertima koje smo imali, publika u nama vidi nešto više od pukog medijskog čuda, uvek sam mogao da prepoznam nekakvu duhovnu i neizrecivu povezanost ljudi u publici i nas na sceni, posebno na prvom koncertu u Beogradskoj areni. Što neko reče, bio je takav emotivni naboj u vazduhu da je mogao da se opipa. I zaista, nikad do tada nismo doživeli slično i zato ponovo tvrdim, neko je bio s nama na sceni, osećaj ne može da me prevari. Zato shvatam ove naše malobrojne nastupe kao svojevrstan “bis“ koji je naša publika uporno želela svih ovih godina.
Svirate li uopšte negde?
– Ne, iako smo stvarno bili pozivani na razna mesta, uglavnom po festivalima. Glavna prepreka sam ja, jer smatram da publika treba doći na naš koncert, a nikako na događaj i mesto gde će „Smak“ biti posredan, tim pre što smo u prošlosti svoje ime stvarali upravo na takvim priredbama na kojima smo jedini domaćini bili naša publika i mi. Zbog toga sam često dolazio u sukob s ostalim članovima benda, jer oni na stvari gledaju normalnije, smatrajući da previše idealiziram našu ulogu. Inače, ove godine se poklapa i 50 godina od osnivanja, pa ćemo, verovatno, objaviti remaster našeg albuma „Crna dama“ i to kao originalno izdanje, na vinilu.
Greje li Vam dušu činjenica da „Smak“ i dan-danas sluša armija fanova u celoj bivšoj Jugoslaviji?
– Naravno, i dalje imam neodoljivu želju za pravim nastupima gde bih to pokazao na pravi način, onako kako smo to jedino naučili, direktno pred ljudima, ali bez ikakvih pomagala ili posrednika. Nikad nismo umeli s medijima i zato mislim da je rok-publika širom regiona uskraćena, ispalo je da smo mi ostali dužni još koncerata, jer došle su nove generacije fanova, kako ste rekli. Pa, svakog dana gledam kako David oponaša Hendriksa s malenom gitaricom, sluša on i dedu, naravno, i mogu samo da zamislim kako bi on i Teo bili opčinjeni da to mogu direktno da dožive. E, takvih je puno i da je sreće bilo bi sviranja.
Pratite li muzička dešavanja na području bivše Jugoslavije? Ima li nešto novije što Vam se dopada?
– Ima. To su uglavnom mladi i nepoznati izvođači pred kojima je budućnost, nadam se. Biće prilike pa će se za njih čuti. Naravno da pratim i njihova autorska zbivanja. Pa, vidite i sami da je zla kob pogodila upravo scenske ljude, ali, iskreno, očekujem da ovog puta opstanu oni pravi, a njih ima.
Da li je, prema Vašem mišljenju, rokenrol još živ ili su ga pregazili neki drugi muzički izražaji?
– Rok je način izvođenja muzike koji ne može da nestane, jer cela ova priča upućuje na potrebu da on postoji upravo zato što je takvo doba koje čini mogućim da stojite pred izvođačima i da zvuk njihovih instrumenata, pevanja, jednostavno, ima fizički kontakt s vašim tielom. To, naravno, može i tehno, hip-hop, ali, verujte, sve je to rokenrol ili kako ga ljudi već shvataju, nekad se to zvalo „električarska“ muzika, pa, nek im bude. Dok je u pitanju veliki skup ljudi na jednom mjestu i dok to bude tako moćno i glasno dotle neće ni sa čim biti pregaženo.
Za Vas kažu da Vas ni u vreme najveće slave „Smaka“ nije zanimao novac, već da ste jednostavno živeli rokenrol?
– Može se tako reći. Ali, evo, želim da podvučem činjenicu da sve vreme želim da ispunim svoj neostvareni san. Sećam se koncerta „ZZ Top“ u Zagrebu 2002., tada sam stvarno zavidio velikim majstorima što zapravo žive svoj san kao pravi „Road Crew ili Roadies“, stalno na putu, stalno na turnejama pred svojom publikom širom sveta. Njima novac sigurno nije problem, jer su bili uporni u svojoj želji da „La Grange“ ili „Rough Boy“ odzvanjaju dvoranama širom planete.
Neispunjene želje…
– Najgore je što sam neke svoje želje već ispunio, ali tu muziku, bojim se, niko od naših fanova ne bi slušao ili bar ne većina njih. Radi se o džez-sviranju. Naime, već dugi niz godina svoje znanje iz rok-muzike nadograđujem onim što sam oduvek želio, a nisam imao prilike, to je džez-muzika. Slično kao rokenrol, kao bluz, džez jeste došao iz Amerike, ali radi se o svojevrsnoj muzičkoj fuziji na nivou čitave planete, koju su uostalom prihvatili gotovo svi narodi kao nešto svoje i ugradili ga u svoj izraz i kulturu. Tako sam i ja pokušavao još od rane mladosti. U našoj ulici beše jedan trubač, ali amater, i nikad ga nisam vidio kako svira, ali sam ga slušao kad me negde pošalju u prodavnicu. Sada znam da je on tada, 50-ih godina, bio opčinjen Klifordom Braunom, Četom Bejkerom i još nekim savremenicima. Ništa od svega nisam razumio, ali mi se to veoma sviđalo, valjda sloboda u improvizovanju. Jedina srećna okolnost je bila ta što u ono doba na radiju niste mogli čuti lošu muziku. Bile su to izvorne narodne 
pesme, muzika klasičnih autora i džez, koji je u ono doba bio vrlo popularan kod mladih. A, ja sam mnogo voleo da slušam radio baš zbog muzike, kao David i Teo što to sad rade s YouTubeom. Sada je sve drukčije, dostupna je literatura za učenje, postoje ljudi koji vas mogu naučiti džezu i, što je najvažnije, postoji neograničena mogućnost pristupa muzičkoj arhivi preko interneta. Do pre samo 30 godina, verujte mi, niste mogli nigde da nađete note za neki džez-standard, a kamoli pravi “real book”, koji sam ja, srećom, dobio od svog brata iz Čikaga. Na kraju samo da dodam da treba znati kako je rok direktno kao muzika došao iz džeza – govori Točak.
Miša je stajao pored mene, a onda je otišao..
Kako ste prošli kroz pandemiju koronavirusa?
– Tako što smo bili svjedoci kako nas napustiše značajni glumci, muzičari, naše kolege, ali valjda su otišli na bolje mjesto. Ja skoro da nisam ni izlazio, čak ni u šetnju. Osim na dodjelu priznanja za životno djelo koje naša organizacija “Godum” (Asocijacija muzičara i autora muzike) svake godine dodjeljuje nekom od svojih članova, prošle godine sam to bio ja. Pored mene na sceni Ateljea 212 je stajao Miša Aleksić, basista „Riblje čorbe”, da bi samo nakon mjesec dana otišao kao žrtva nesretne pandemije.
Razgovarala: Larisa Sarajlić – Ramović
ucentar.rs foto: prinskrin/arhiva/tviter/avaz
