ekskluzivna ISPOVEST lovokradice koji je ubijao- čak i medvede!

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Još iz doba Miloševe varošice – prve srpske prestonice u Kragujevcu se o krivolovu govori šapatom.  Već knez Mihailo je doneo prvi zakon o lovstvu. Unapredio ga je kralj Milan. Bio je to moderan zakon koji je za krivolov ili nekontrolisani izlov predviđao ozbiljne globe. U međuvremenu malo se toga  promenilo. 
U ispovesti za  ucentar.rs S.K.S. (ime poznato redakciji) čovek koji se više decenija bavio krivolovom, kaže da danas, posle oko dve stotine srndaća, nekoliko jelena i medveda, nebrojano zečeva i fazana ustreljenih na nelegalan način, više ne bi mogao ni mrava da zgazi. 
-Čudan je to osećaj. Težak. Valjda savest, šta li…- priča samoispitivanjuće se, onako više za sebe. 
A, počeo sam slučajno.
-Moj stric je ranjen kad i maršal Tito. Zajedno su bili i u bolnici. Bio je prvoborac, ratni vojni invalid, moćan partizanski oficir koji je posle rata mogao sve. Pošto ja nisam mogao da dobijem dozvolu za lovačku pušku, jednog dana me je poveo u SUP, pravo kod načelnika. Čovek stao mirno, ne trepće. Pita, zašto moj sinovac ne može da dobije pušku? Načelnik u dahu odgovora, može, kako ne bi mogao?! Istog dana u prodavnici Lovac, kod fontane u Kragujevcu, kupio mi je pušku. Bio sam van sebe od sreće. priča S.K.S.
Kaže da ga je stric iste noći poveo u lov. Zapravo krivolov. 
„Naučio me je trikovima krivolova na srneću divljač. Kasnije sam neke štoseve razrađivao sam, usavršavao ih, doveo sam to na takav nivo da sam jednom primio porudžbinu za 12 srndaća i bez problema realizovao zadatak. I masno naplatio, naravno. Sada me je stid ,ali rešio sam da sve ispričam, ionako je prošlo dvadeset godina od mog poslednjeg krivolova. Ljudi često u krivolovu na srndaća znaju da ostave so na mestu gde se divljač pojavljuje. To je gotovo zagarantovan uspeh. Ja sam radio drugačije. Stric me je naučio da je efikasnije da se so ostavi na izvoru vode. Voda slana, srndać se napije i posle stotinak metara je ponovo žedan. Vraća se na isti izvor nebrojano puta, postaje izuzetno laka meta“. 
Za drugi „trik“ vremešni krivolovac tvrdi da je gori od svih i da mu ni najmanje ne služi na čast. U igri su iskorišćeni higijenski ženski ulošci. Kada se postave na određena mesta, srndać miris doživi kao poziv na parenje i postaje posebno neoprezan. 
„Za decenije krivolova nikada me nisu uhvatili. Naravno, uvek sam se dobro pripremao. Kola sam ostavljao kod jataka i u lovište odlazio kilometrima pešice. Konstruisao sam i specijalni dodatak za pušku koji je omogućavao veći domet i bolju preciznost. Uvek sam sa sobom nosio i dinamit. Dinamit služi da, ako dođe do potere, u trku ga baciš iza sebe. Kad pukne, lovočuvar gleda kako da izvuče živu glavu, ostavlja i pušku i sve što je imao sa sobom. Komična situacija nastaje kad ja trčim na jednu, a on na drugu stranu. Dešavalo se da posle akcije sa dinamitom iz radoznalosti sednem pred seosku prodavnicu da popijem pivo i čujem šta ljudi pričaju. Predlagao sam im da obavezno pozovu policiju i tako sa sebe uklanjao sumnju“, kaže u svojoj ispovesti naš sagovornik objašnjavajući da je jednog izuzetno revnosnog i upornog poverenika lovočuvarske službe u selu nadomak Kragujevca skinuo sa vrata tako što je ustrelio divljač i podmetnuo je u ostavu u njegovom domaćinstvu. Anonimna dojava, izlazak nadležnih na teren i poverenik je odstranjen iz službe kao krivolovac.
„Išao sam u krivolov na medvede. Saučesnik nas je čamcem prebacivao preko Gazivoda a onda pešice za Mokru. Meso medveda je veoma skupoceno, tržište razvijeno… Jasno je… Slično je bilo i sa jelenima. Krupne životinje i po 300 kilograma. Automatski znači i mnogo para. Ovako, kad se svega setim, boli me duša. Žao mi je. Ni u najcrnjem ludilu nikada ne bih to ponovio. Kako prolaze godine, kako sam sve stariji, sada se trudim da ni mrava ne zgazim. Imam utisak da je moja misija da ovo ispričam i da ljudi shvate šta nikako ne treba činiti. Iskreno, baš mi je teško“- završava svoju ispovest S.K.S, čovek koji se krivolovom bavio više decenija. Posebno je potresen sećanjem na trenutak kada je shvatio da je gotovo, da više nikada neće uzeti pušku u ruke. S.K.S. je sa detetom bio u šetnji obližnjim šumom. Naleteli su na divljeg zeca koji začudo nije pokazivao uobičajeni strah. 
„Skakao je okolo, kao da nas ne vidi. Imao sam pušku, instinktivno sam hteo da opalim. Dete mi je, onako kako to samo dete ume reklo, tata nemoj da ga ubiješ, možda zeka ima bebe.  Tad sam se slomio. Nešto je puklo u meni. Znao sam da nikada više puška neće u moje ruke. Nikada“, iskren je S.K.S.
Posle ove ispovesti ostaje nada da je iskreno pokajanje dovoljno. 



ucentar.rs

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Ostavi komentar