Priča se da su posle Drugog svetskog rata u Odesi tokom operacije „Maskarada“ prerušeni pripadnici organa reda lovili bandite prerušavajući se u obične civile i ubijali ih na licu mesta, bez istrage i suđenja.
Maršal Georgij Žukov je pao u nemilost samo godinu dana nakon pobede u Drugom svetskom ratu, u trenutku kada je bio na vrhuncu slave. Optuživali su ga da je preuveličavao sopstvene zasluge u slomu nacističke Nemačke, a ulogu vrhovnog komandanta (Staljina) 
umanjivao, te da je pripisao sebi pripremu ratnih ratnih operacija sa kojima nije imao nikakve veze.
Sovjetski lider je bio podozriv po prirodi, i smatrao je da je Žukov previše poštovan i popularan, pa ga je zato uklonio iz Moskve. Čuveni maršal je 9. juna 1946. godine poslat da komanduje Odeskim vojnim okrugom, a pre toga je bio komandant svih kopnenih trupa SSSR-a.
U svome izgnanstvu u Odesi Georgij Konstantinovič nije sedeo skrštenih ruku. Tu ga je čekao novi neprijatelj, mada potpuno drugačiji od onih sa kojima je Žukov imao posla na ratištima Evrope.
Podzemlje u Odesi
Odesa je u posleratnom periodu bila jedan od sovjetskih gradova sa krajnje visokim nivoom kriminala. Bilo je neuporedivo više bandita nego milicionera.
Već u sumrak više niko nije smeo da izađe na ulicu, jer je to bilo vreme lopova i pljačkaša. Čak ni u kući se ljudi nisu osećali bezbedno. Mnogobrojne bande kao što su „Crna mačka“ i „Dodž 3/4“ drsko su pljačkale stanove, ponekad brutalno ubijajući sve ukućane.
Kriminalcima su od velike koristi bile katakombe ispod grada, tj. bivši kamenolomi u čijim lavirintima su se krili posle pljačke nekog skladišta ili prodavnice.
„Svim službama unutrašnjih poslova u oslobođenom gradu bilo je mnogo teško“, napisao je kasnije milicioner David Kurljand o posleratnoj Odesi: „Aktivirali su se kriminalci, pogotovo dezerteri koji su najčešće bili naoružani“.
Banditi su i na druge načine dolazili do oružja. Za Odesu se govorilo da je „biser pokraj mora“, te su sovjetski oficiri rado letovali u njoj. Banditi su mnoge ubijali i uzimali im oružje. Samim tim se problem kriminala u gradu ticao i oružanih snaga. Zbog toga, kada je Žukov stigao u grad u junu 1946. godine, lokalne vlasti su mu se obratile sa molbom da pomogne u borbi protiv kriminala.
„Maskarada“
Maršal se odlučno latio posla. Postavio je zadatak da se u najkraćem roku grad očisti od kriminala. Priča se da je upravo Georgij Konstantinovič inicirao takozvanu operaciju „Maskarada“.
Tokom ove polumitske operacije vojni oficiri i milicioneri iz drugih oblasti (lokalne bi banditi mogli prepoznati) oblačili su civilno odelo i izlazili noću da šetaju Odesom, piše rs.rbhtt. Čim bi neko pokušao da ih opljačka otvarali su vatru, i to sa ciljem da ubiju bandita, a ne da ga uhvate živog. Leševe su ostavljali na ulicama neko vreme, kao jezivo upozorenje. „Njima nisu bila potrebna hapšenja, oni su jednostavno pucali u ljude, sve dok nisu za par meseca pobili nekoliko stotina“, priča istoričar iz Odese Viktor Savčenko.
Sa druge strane, mnogi dovode u pitanje takve priče, budući da u arhivima MUP-a nema nikakvih dokumentovanih dokaza, a ni maršal nikada nije pominjao ništa slično. „Ja mislim da je to izmišljeno“, kaže Isaj Bondarev, koji je 1946. godine služio u vojnoj komandi Odese. „Ja nisam čuo ništa slično, nisam ni video niti sam znao. Nije bilo nikakvih priča na tu temu. Kako god da je bilo, nekakvi fragmenti priča na tu temu bi morali stići nas, koji smo radili u komandi“.
Ali i bez toga je Žukov odigrao važnu ulogu kada je reč o likvidaciji kriminala u ovom crnomorskom odmaralištu. Zahvaljujući njemu uspostavljena je tesna saradnja između milicije i armije.
Vojna komanda je podelila grad na sektore, i za svaki sektor je bio odgovoran komandant jedne jedinice. Oficirima je poverena briga i o parkovima, većim raskrsnicama, stanicama, restoranima i periferiji. Vojnici su pripremali zasede, vršili pretrese u sumnjivim stanovima, na tavanima i u podrumima, i proveravali su dokumenta svima koji ulaze u grad ili izlaze iz njega.
Sva sumnjiva lica su privođena u komandu, a ujutru ih je preuzimala milicija i zatim pravosudni organi. Pored toga, vojnici su patrolirali zajedno sa milicionerima.
Tu praksu nije uveo Georgij Konstantinovič. Ona je u to vreme bila uobičajena za gradove sa visokim stepenom kriminala. Ali zahvaljujući odlučnosti, upornosti i autoritetu čuvenog vojskovođe znatno je ubrzan proces normalizacije stanja u gradu. Nivo kriminala u Odesi je 1947. godine vraćen na predratno stanje.
Iz Odese na Ural
Žukov je težio da se izvuče iz progonstva i nadao se da će mu intenzivna aktivnost u Odesi pomoći u tome. On je u februaru 1947. godine napisao Staljinu pismo u kome je priznao svoje greške i rekao da je „izgubio osećanje boljševičke skromnosti“. „U okrugu radim mnogo i sa velikim elanom. Molim Vas, druže Staljine, da mi ukažete puno poverenje, i ja ću Vaše poverenje opravdati“, napisao je maršal.
„Otac naroda“, međutim, nije imao nameru da izađe u susret maršalu. Protiv Žukova su iznete nove optužbe da je on „zloupotrebljavajući svoj službeni položaj krenuo putem pljačkanja, baveći se prisvajanjem velike količine različitih dragocenosti i njihovim izvozom iz Nemačke za lične potrebe“.
Maršal je 20. januara 1948. godine premešten iz Odese u manje značajan vojni okrug na Uralu. U visoku politiku se Žukov vratio tek posle Staljinove smrti 1953. godine.
preuzeto sa: rs.rbth.com
