Stanislav Dukić- čovek koji stao na crtu Zagorki Dolovac za UCENTAR o svom odlasku iz tužilaštva!

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

„Povukao sam se iz javnog tužilaštva kada sam uvideo da se ništa neće promeniti tako da je moja ostavka kako moralni, tako i profesionani čin. Tužilaštvo je bilo moj život, sve sam mu dao. Ako mlađima ostavljamo ovakvo stanje stvari bojim se da srpskom tužilaštvu slede teški dani, a ja u tome neću da učestvujem. To je profesija gde znanje ne ide bez obraza, ali tako teški uslovi za obavljanje te profesije  ne mogu biti ispunjeni ako se ne ispune preduslovi da tužilac u privatnom i profesionalnom životu može da se ponaša o radi onako kako je to normalno i društveno prihvatljivo. Jednostvavno, tužilac mora da uživa poverenje i podršku svojih nadređenih, svaki problem, bez obzira da li ga je sam prouzrokovao ili je nastao bez njegove krivice, mora biti potpuno rasvetljen, a ne smeju se stvari “gurati pod tepih”. Kada sam prvi put kao član DVT-a dospeo na udar tabloida tražio sam vanrednu sednicu DVT-a na kojoj bih sve članove upoznao sa svim okolnostima u predmetu o kojem je taj tabloid pisao kao i da se naloži Apelacionom tužilaštvu u Kragujevcu da izvrši vanrednu kontrolu rada u tom predmetu i javno objavi rezultate te kontrole ne ulazeći pritom u to kakvi će biti ti rezultati. Ovaj moj zahtev je ostao bez odgovora  i time mi je jasno stavljeno do znanja da me institucija kojoj pripadam neće zaštititi i da moram sam, u sudskom postupku, da tražim zaštitu. Taj postupak sam pokrenuo i dobio ali je ostao gorak ukus da me institucija čiji sam deo nije zaštitila iako je to njena ustavna i zakonska uloga. Na žalost, nisam ja jedini tužilac kojem se ovako nešto dešavalo, a vrh tužilaštva je ostao nem. Posebno mi je teško palo kada je isti taj tabloid napao mog sina koristeći pritom falsifikovanu objavu na njegovom Instagram profilu, a tužilaštvo je tim povodom samo tražilo da moj sin da izjavu u policiji o tome da li se drogira ili ne i on je tada rekao da mu je objava falsifikovana, ali ni do dan danas ništa po tom pitanju nije urađeno iako je taj falsifikat poslužio ne samo da bi se bacila ljaga na mene i moju porodicu već i na celokupno tužilaštvo. Da li treba ostati deo sistema čija je društvena uloga da štiti osnovna prava građana, a nije pokazao spremnost da zaštiti ni sebe?

Ovim rečima Stanislav Dukić obrazlaže svoju ostavku Državnom veću tužioca Srbije na mesto zamenika javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, a samim tim i ostavku na svoje mesto u Apelacionom javnom tužilaštvu u Beogradu.

Ovoga puta po prvi put u CENTAR otkriva da je Dukić bio jedini protivkandidat Zagorki Dolovac na nedavno održanom, izboru za Republičkog javnog tužioca – ali da je svoju kandidaturu povukao.

 o Jesu li to jedini razlozi zbog kojih ste podneli ostavku?

-To su osnovni razlozi, ali ima i drugih i to kako profesionalnih, tako i ličnih. Osim profesionalnih razloga koje sam napred naveo ovde bih dodao još i ponižavajući status nosilaca javnotužilačke funkcije bez obzira na nivo na kome obavljaju funkciju. Tužiocima nedostaju osnovni preduslovi za rad i život koji bi bio u skladu sa funkcijom i odgovornošću koju ona nosi. Ličnim razlozima ne bih opterećivao čitaoce, ali bih naveo da ni sa platom zamenika Apelacionog javnog tužioca nisam u mogućnosti da nastavim da plaćam kredit za stan u Kraljevu i da istovremeno plaćam zakup za stan u Beogradu jer mi je odbijen zahtev za naknadu troškova stanovanja iako na to po važećoj uredbi imam pravo obzirom da nemam rešeno stambeno pitanje u mestu rada (Beogradu). Tačno je da ja to pravo mogu da ostvarim u parnici, ali sa platom koju primam ne mogu da finansiram život koji priliči zameniku Apelacionog javnog tužioca dok traje ta parnica. Kad čovek doživi da bez obzira na funkciju koju obavlja ne može da obezbedi egzistenciju, njegova je dužnost, u prvom redu kao odgovornog oca, da obezbedi sve što porodici treba pa makar to podrazumevalo promenu profesije. Jednostavno, kao otac nemam pravo da nastavim da radim posao koji volim, ako to podrazumeva da će moja deca ostati uskraćena za ono što bih trebao ja da im obezbedim.

o Delujete razočarano?

-Naravno da sam razočaran. Kada sam ulazio u javnotužilački sistem sve mi je izgledalo drugačije od onoga što me je tamo dočekalo. Borio sam se i za sebe i za druge kolege znatno više nego sto sam u samom startu očekivao. Čak sam imao nameru da pre kraja mandata obiđem sva tužilaštva čiji sam predstavnik bio u DVT i koja su glasala da ih baš ja tamo predstavljam kako bih im podneo izveštaj o tome šta sam radio u DVT kao njihov predstavnik i krenuo u taj obilazak, ali me je korona sprečila da to obećanje, dato u prvom redu sebi, i ispunim. 

o Kako sa ove vremenske distance vidite Vaš rad kao Javnog tužioca?

-U gradu u kome sam vršio funkciju Javnog tužioca preuzeo sam tužilaštvo u potpunom rasulu. Za šest godina koliko sam bio Javni tužilac u tom gradu uspeo vršeći svoja zakonska ovlašćenja, da podignem ugled javnotužilačke profesije do nivoa o kome nisam ni sanjao i sve to bez potrebna podrške institucija koje su morale biti zadužene za tu podršku i moju bezbednost. Na moju žalost, oni koji su u tom podizanju ugleda i efikasnosti tužilaštva izgubili, to nikad nisu zaboravili i nisu se zaustavili napadi na mene ni posle mog odlaska iz sredine u kojoj sam radio.

o Gospodine Dukiću zbog čega ste povukli iz trke za izbor za Republičkog javnog tužioca?

-Najpre napominjem da ja nisam gajio nikakvu iluziju da bih mogao da budem izabran na tom konkursu, ali imao sam potrebu da napišem program u nadi da će bar neke od mera koje sam predložio prihvatiti kandidat koji bude izabran što bi svakako uticalo na povećanje efikasnosti svih javnih tužilaštava. Taj korak sam dugovao kolegama čijim sam glasovima izabran za člana DVT, ali i sebi zbog svega što smo pretrpeli moja porodica i ja u mojoj sizifovskoj borbi za vladavinu prava u državi u čije ime sam postupao. Moj prvobitni plan je bio da na jednoj od sednica DVT pod “razno” kažem šta bi po mom mišljenju trebalo da se promeni u javnotužilačkoj organizaciji da bi bolje funkcionisala pa, pošto sednicu nismo imali od 20.02.2020. godine do 05.04.2021. godine, odlučio sam da sve to što sam imao da kažem napišem u “Programu organizacije i unapređenja rada javnog tužilaštva” koji bih priložio uz prijavu na oglas za izbor Republičkog javnog tužioca kako bi taj program i ono što je u njemu napisano ostao u arhivi pa, ako neko nekad bude to čitao, možda bude imao razumevanja i mogućnosti da neku od tih mera preduzme.

o Šta je ukratko bila sadržina tog programa?

-U programu sam ukazao na nekoliko problema koji utiču na proces rada javnog tužilaštva koje sam primetio vršeći funciju Javnog tužioca, Zamenika javnog tužioca i Izbornog člana Državnog veća tužilaca. Tu u prvom redu mislim na slab kapacitet Državnog veća tužilaca, loše međuljudske odnose u javnim tužilaštvima, nipodaštavajući odnos drugih učesnika u postupcima prema nosiocima javnotužilačke funkcije i ponižavajući društveni status nosilaca javnotužilačke funkcije.

o Kakva je organizacija rada u tužilaštvu?

-Što se tiče same organizacije rada kako je to propisano Zakonom o javnom tužilaštvu i Pravilnikom o upravi u javnim tužilaštvima smatram da su dobri i ja u tom pogledu ne bih ništa menjao. Smatram da je pogrešno potpuno isključiti Narodnu skupštinu iz procesa izbora nosilaca javnotužilačke funkcije. Izbrani tužioci biće u prilici da odlučuju o najvećim dobrima građana prema kojima se preduzimaju službene radnje pa mislim da neko mora na njih da prenese ovlašćenje za to postupanje u ime države i potpuno je logično i primereno da to učini Narodna skuština Republike Srbije. Takođe, bitan je ostanak hijerarhijskog uređenja u tužilaštvu uz blago popuštanje koje bi se ograničilo samo na neke terminološka i statusna pitanja.

o Javnost Zagorki Dolovac zamera nemešanje u svoj posao.

-Ona svoju funkciju vrši onako kako misli da treba i očigledno je da je taj način vršenja funkcije za nju najbolji inače ne bi pola radnog veka provela na najvišoj javnotužilačkoj funkciji. Ja bih, da sam na njenom mestu, znatno drugačije obavljao tu fukciju, ali valjda zato i nisam na tom mestu. Siguran sam da bi i ogromna većina drugih kolega drugačije vodila javno tužilaštvo, ali verovatno i oni zbog toga nisu u toj poziciji. Meni je neshvatljivo da do republičkog javnog tužioca dopre glas da je život nekog tužioca ili člana njegove porodice ugrožen, a da ga RJT ne pozove na razgovor već, jednostavno, to ignoriše ili možda i ne ignoriše, ali ni jednom rečju ne obaveti tog tužioca da li je i šta je tim povodom preduzeto i do kakvih se zaključaka došlo. Nije mi jasno da javni tužilac nema pravo da zna da li je bezbedan na svom radnom mestu i da li su bezbedni članovi njegove porodice. Shvatam da je ovo drastičan primer, ali takva nam je stvarnost. Moje je mišljenje da bi Republički javni tužilac svakako trebalo da bude vidljiviji jer se ovako stiče utisak da se ona ne meša u svoj posao. Što se tiče toga, da li se RJT meša ili ne meša u svoj posao, jao tome ne mogu da sudim jer nisam imao uvid u to šta ona radi ali znam da je bilo slučajeva da izostane njena reakcija u situacijama kada sam je očekivao.



 

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Ostavi komentar