STRAŠNO: paraolimpijac iz Kragujevca piše o samovolji gradskog ministra za sport

Ovo bi u najkraćem bilo moje lično viđenje trenutnog stanja u kragujevačkom sportu. Situaciju međutim dodatno pogoršava činjenica da ovakvo „trenutno“ stanje traje već toliko dugo da je preraslo u hronično i neizlečivo.

piše: GORAN NIKOLIĆ

Šta-više, ponekad mi se čini da je onaj koji popuje davno održao opelo i da su sve naše priče na ovu temu samo pomen i evociranje uspomena.

Mudrost mi nalaže da ćutim jer su male, gotovo nikakve šanse da ličnim mišljenjem utičem na promene ali dostojanstvo i poštovanje prema ljudima, entuzijastima i stručnjacima koji nesebično daju sebe u oblasti sporta, posebno u radu sa najmlađim kategorijama, prozivaju me da se oglasim.

Čovek će se sto puta pokajati zbog onoga što je rekao, ali nikada zbog onaga što je prećutao.

Dobitnik sam najviših priznanja grada Kragujevca za postignuća u oblasti sporta na čemu sam zahvalan.

Tek sada razumem zašto je dobro da priznanja stignu što kasnije ili posthumno.

Imao sam čast da upoznam većinu članova gradskog veća i to su divni, stručni, kompetentni ljudi u oblastima za koje su zaduženi.

Predrag Stevović

Jedino je za oblast sporta zadužen čovek nedostojan da bude član ovakvog tima.

Pokušao je da uništi neuništivo, pokida neraskidivo, izbriše neizbrisivo…

Pokušao je da istoriju sporta našeg grada piše od dana početka svog popovanja.

Pravo da na ovu temu govorim baziram na činjenici da paraolimpijska akademija „Junior“ čiji sam generalni sekretar sa statusom volontera već punih pet godina nije korisnik budžetskih sredstava grada Kragujevca, a da nas „prvi“ čovek kragujevačkog sporta nije udostojio ni time da nam posveti samo 3 i slovima (tri) minuta za kratko predstavljanje projekta razvoja druge faze centra za sport i rehabilitaciju OSI.

Nakon nepunog minuta mog izlaganja, rekao je „To zaboravi, zaboravi tu livadu“.

U pitanju je deo placa između centra za sport i rehabilitaciju OSI „Iskra“ i Desankinog venca koji je grad inače opredelio za razvoj centra u narednim fazama.

Imao sam priliku i čast da ideje organizacije koju predstavljam prezentujem ljudima na visokim pozicijama državnih institucija ali ovakav odgovor ni od koga nisam dobio.

Nikada kasnije nisam čuo da postoji neki plan za tu „livadu“.

Voleo bih da ga čujem.

Ovaj razgovor sa „prvim čovekom kragujevačkog sporta“ je najbolji primer stare mudrosti „da ćete čoveku lakše oteti nego dati“.

Puna su mu usta hvale o podršci sportistima sa invaliditetom a kako to izgleda u praksi najbolje će reći predstavnici Klubova koji su korisnici simboličnih, ponižavajuće niskih budžetskih sredstava.

Jedva sam se uzdržao da mu se u lice ne smejem prilikom obraćanja učesnicima golbal kampa u „Iskri“ kada je mislio da su svi oni učesnici paraolimpijskih igara nepomenuvši pritom parabicikliste i njihovog selektora Marka Pavlovića prema kojem neopravdano gaji neskriveni animozitet.

U etar je iz „Iskre“ zahvaljujući njemu otišla lažna informacija da su paraolimpijci put Tokija otputovali iz Kragujevca.

Ovom skupu je prisustvovao i predsednik paraolimpijskog komiteta Srbije g. Zoran Mićević kojem je bilo neprijatno da ga demantuje.

Preostalo je jedino da se ja izvinim u ime domaćina.

Paraolimpijski Klub „Junior“ je još 2013. godine javnost obavestio o namerama da će u saradnji sa vodećim nacionalnim institucijama koje se bave sportom OSI osnovati paraolimpijsku Akademiju, prvu takve vrste u zemlji i neposrednom okruženju.

Od tada su se svi naši planovi realizovali željenom dinamikom, 2016. je sagrađen centar „Iskra“ čime je stvoren i deo infrastrukturnih potreba.

„Junior“ danas nema ni status podstanara u sopstvenoj kući sporta a ni sagovornika zainteresovanog za rešavanje ovog problema.

Ukoliko se ovo pitanje urgentno ne reši „Junior“ će svoje planove bitne za paraolimpijski pokret Srbije realizvati bilo gde, u: Babušnici, Brodarevu, Krupnju, Kanjiži, ali će ih realizovati jer ima investitore i uživa poverenje partnera.

I on je nešto slično govorio…

Nikada se više nećemo baviti ovakvim i sličnim ljudima jer oni to ne zaslužuju.

„Voda i narod uvek nađu izlaz“, naćićemo ga i mi.

Zbog toga ćemo sve svoje kreativne potencijale usmeriti ka realizaciji naprednih projekata bitnih za razvoj zajednice kroz nastanak javnih dobara.

Ovim putem samo želim da ukažem na loše strane popovanja i aminovanja.

Džaba nam je da se krstimo, sopstvenu i sudbinu zajednice moramo uzeti u svoje ruke.

U Čikagu sam 2019. pod nehumanim vremenskim ali i drugim okolnostima istrčao 77 punih maratona za 77 uzastopnih dana.

Nikada nisam želeo da pričam o spletu okolnosti zbog kojih je izostala obećana finansijska podrška na koju smo računali sa ciljem da unapredimo deo sportske infrastrukture koja će biti apsolutno pristupačna sportistima sa invaliditetom.

To nije bilo ni do „Juniora“ ni do mene ali nikoga nismo prozvali, nismo bili ni ljuti.

Oprostili smo jer nismo prepoznali loše namere već tehničke i druge previde organizacija koje su obećale podršku…

ucentar.rs foto: privatna arhiva