Sumrak srpskog pravosuđa (II): Zašto advokati ćute o vezama sudija i kriminala?

U Centar Posted On 23/09/2021

Nedavni snimak koji je emitovan na portalu Ucentar potvrdio je ono što iole upućeni u žalosno stanje u srpskom pravosuđu godinama naslućuju.

Zastarevanje predmeta, nameštanje izveštaja veštaka, oslobađajuće presude, izricanje niskih kazni za dela za koja su propisane višegodišnje godine robije, dozvoljavanje teškim kriminalcima da kaznu izdržavaju u svojoj kući, čak i bez elektronskog nadzora… Sve to, i više od navedenog, moguće je, samo ako se ima novac.

Kriminalac plaća petsto evra mesečno sudiji, ako mu odredi da zatvorsku kaznu „izdržava“ u svom stanu. A kazna višemesečna, pa sudija svakog meseca ubira mito, kao da mu je od baba ostalo. Snašao se, čovek.

U svemu tome, karika između podzemlja i korumpiranog sudije su, uglavnom advokati. Naravno ne svi, već ona uočljiva manjina, prepoznatljiva po brzom sticanju. Zgrtanju bogatstva u kratom roku. Kućama i kolima na kojima bi im pozavidele kolege sa njujorške Pete avenije. Ne poznaju mnogo zakone, još manje sudsku praksu, ali, zato, poznaju posrnule delioce pravde spremne da prime mito. I takvim sudijama je potreban „laki keš“: za alkohol, letovanje i zimovanje, za kockarske dugove, namirovanje ljubavnica, pa čak i za finansiranje ženinih silikona.

Advokatska branša o „kolegama-posrednicima“ ćuti. Skoro da nema primera da je neki advokat, podneo prijavu, ili svedočio protiv kolege. Zašto?

Na delu je lažna kolegijalnost, koja se povećava kako se srozava životni standard svih profesija, pa i advokatske. Po sistemu „ne zameraj se“, kaži „dobro jutro čaršijo na sve četiri strane“. A priče o posebnoj misiji advokature, profesiji koja je duboko ugrađena u izgradnju svakog pravednog društva, legendarnim primerima advokata-zaštitnika nemoćnih, ostavi za čitanke i prigodne svečanosti.

Teško je dokazati mito, pa makar se o njemu pričalo po svim kragujevačkim kafanama. Za dokumentovanje ovog društvenog zla potrebna je čitava forenzika. Skriveni islednici, praćenje, dobijanje dozvole nadležnog suda da se neki sudija i njegova veza među advokatima, stavi na mere – narodski rečeno da se njegov telefon prisluškuje izvesno vreme. Takve mogućnosti nemaju advokati. Mogu samo da ogovaraju ili zavide kolegama, koji sa manjkom znanja, ali sa još manjom količinom karaktera, munjevito uspevaju. Mogla bi to policija, čak joj je to i i dužnost, ali ni u njihovoj bašti ne cveta poštovanje zakona. Kada se jedno društvo, kao što je naše, urušava, onda se ruše sve redom, malo ko strči. Ako se toleriše vladika pedofil i homoseksualac koji spopada polaznike veronauke za najmlađe, zar bi trebalo očekivati da takva erozija nije zahvatila i političare, policiju, tužilaštvo, medije, privrednike…

Služi kao surova anegdota sa elementima crnog humora, kada je krajem devedesetih u kancelariju kragujevačkog advokata dr Ratka Jovanovića ušla klijentkinja i tražila da joj u sudu „odmah, ali bez čekanja, jer ja imam pare“ sredi neke probleme oko vlasništva i uknjižbe kuće i okolnih zgrada. Pošto je proučio dokumentaciju, advokat joj kaže da je nemoguće da se na sudu „sredi“ to što ona traži, jer nije po zakonu, a sudije, pojasnio joj je advokat Jovanović, isključivo rade šo zakonu.

„Ali, ti mene nisi razmeo“, kaže mu klijentkinja, „ja imam pare, a ti vidi kod sudije koliko košta, završi mi sve ovo, i zaradite i ti i sudija“.

Opet, joj advokat Jovanović ponavlja priču o zakonima i sudovima koji su obavezni da ih poštuju. Rasrđena klijentkinja odlazi sa svojim papirima, da bi se pri kraju radnog vremena vratila, otškrinula vrata i mahnula sveže donetim sudskim rešenjem. „Ti, bre, nisi nikakav advokat, iako ti na tabli piše da si magistar! Evo, slepče, pogledaj, tvoja koleginica mi je sve ovo završila za pola sata, budalo!“, uzviknula mu je nesuđena klijentkinja pre nego što mu je zalupila vrata uz psovku.