Posle smrti oca, početkom XIX veka preselio se u Brusnicu kod svog brata po majci Milana Obrenovića. Tu je vrlo brzo počeo da se bavi uzgojem i trgovinom stoke. Zajedno sa polubratom od koga kasnije preuzima prezime polazi sa Karađorđem u Prvi srpski ustanak. Svojom hrabrošću i ratničkom veštinom dokazao se u bitkama na Savi i Drini, posebno u boju na Ravnju 1813. godine.

Podizanjem novog, Drugog srpskog ustanka u Takovu, na Cveti 1815. godine biva proglašen za njegovog vođu. Predvodeći Srbe u uspešnim bojevima protiv Turaka na Ljubiću, Paležu, Požarevcu, Kragujevcu, Karanovcu i Dublju, avgusta 1815. pristupio je pregovorima koji će potrajati čitave dve decenije.

Vešt strateg, diplomata i državnik izborio se za srpsku autonomiju unutar Turskog carstva čiji je najveći domet bila nezavisna unutrašnja uprava. Istovremeno, pregovaračkom veštinom ali i potkupljivanjem korumpiranih turskih prvaka, isposlovao je i značajno teritorijalno proširenje države u nastanku kao i nasledno kneževsko dostojanstvo.

Veliki Miloš, kako ga je narod prozvao, bio je apsolutistički vladar sklon samovolji i brutalnosti što je izazivalo česte bune protiv njegove vladavine. Miloševu opoziciju, potpomognutu narodnim besom zbog njegovog despotizma, snažno su podržavali i Turska i Rusija tako da je pod tim pritiskom bio prinuđen da abdicira u korist starijeg sina Milana.

Sledeće dve decenije u izgnanstvu intenzivno je radio na svom povratku u Srbiju. Konačno, odlukom Svetoandrejske skupštine 1858. godine ponovo je izabran za kneza gde će ostati naredne dve godine. Ozbiljno bolestan, umire u svom Topčiderskom konaku septembra 1860. godine. Sahranjen je uz najveće počasti u Sabornom hramu u Beogradu. Uloga Miloša Obrenovića u konačnom oslobođenju Srbije i postavljanju temelja moderne srpske države stavljaju ga u red najznačajnijih ličnosti naše istorije.

Neki izvori o Milošu govore da je zbog svoje uloge u oslobađanju Srbije od vekovnog turskog ropstva prozvan „Ocem otečestva“. Navode da je bio tipičan Šumadinac, srednjeg rasta, krupne i snažne građe, okruglog, rumenog lica i prodornog pogleda. Iako je bio nepismen dokumenta namenjena dvorovima u Carigradu, Beču i Peterburgu diktirao je iz glave. Kako bi se uverio da ga pisar nije nasamario i napisao nešto drugo do onoga što je naredio, Miloš je pozivao po nekoliko pismenih ljudi da napisano pismo naglas pred njim pročitaju. Nekoliko čitanja bilo je nužno da se ne bi dogodilo da su pisar i „čitač“ u kakvom dosluhu ili zaveri.

Tako bi glasila oficijelna verzija, zapisana u srpskoj istoriji. Prema Vuku Karadžiću, zapisima Nićifora Ninkovića, školovanog berberina, koji je iza sebe ostavio memoare, Alekse Popovskog, sekretara knjaževog koga je sumnja knjaz pogubio i još nekih savremenika ta istorija bila je drugačija i knjaza opisuju kao apsolutistu i čoveka koji je naredio ubistvo pedesetak svojih protivnika, među njima i svog kuma, vođu Prvog srpskog ustanka Đorđa Karađorđa Petrovića.

Skupštinska zgrada, koja je do danas sačuvana, podignuta je u vreme prve vladavine kneza Mihaila Obrenovića 1859.godine.

Zapisi iz onog “prestoničkog” vremena kazuju nam da je knjaz Miloš prvu srpsku skupštinu sastavio tako da nije imala velikog uticaja po njegovu apsolutističku vladavinu.

Bila je sastavljena uglavnom od neukih seljaka.

Muke sa „aristokratijom“…

Postoji i zapis koji kaže da je knjaz Miloš sedeo i slušao govornika, vidno neraspoložen i skrhan dosadom. Kada je završio besedu, knjaz mu je rekao “u pravu si!”. Posle njega debatovao je drugi govornik, sve suprotno govoreći od svog prethodnika.

-I ti si pravu!-rekao mu je Miloš.

– Čestiti Gospodaru – umešao se treći deputat-

Kako je to moguće ovaj govori jedno, Vi kažete “u pravu je”, drugi govori sasvim suprotno vi i njemu kažete da je “u pravu”. Ja mislim da ne mogu obadvojica biti u pravu, jedan greši.

Knjaz Miloš ga je pogledao mirno i staloženo. -E vala i ti si u pravu!

S kolena na koleno ovde se prepričavaju i dogodovštine iz prestoničkog doba kada je nepismen knjaz stvarao i stvorio državu, vladajući strogo, nipodaštavajući svakog čoveka koji je bio pod njegovom vlašću.

Tako je zapisana i sledeća anegdota. Neposredno pošto je oslobodio Srbiju i zaveo dikaturu,rečeno savremenim rečnikom, osnovao skupštinu došlo je par viđenijih Srba koji su mislili da kao i on polažu pravo na zasluge.

A ta scena sačuvana u sećanju šumadijskih seljaka izgledala je otprilike ovako.

Knez je sedeo, dobro rapoložen kada je kod njega došla delegacija činovnika, vojvoda, seljaka..

– Šta sada hoćete, što se ovoliki put prešli?-pitao je Knjaz,

– Pa Gospodaru, došli smo da te molimo da Srbiju na spahiluke podeliš, te da i nama daš po koji spahiluk, jer i mi zasluge za ovu zemlju imamo, pa je pravo da budemo spahije- pričao je jedan od vojvoda ispred pridošle delegacije

– Kakve spahije, oca vam vašeg, zar se mi borismo i krv prolivasmo dok isterasmo spahije iz zemlje. Turci su bili spahije u ovoj jadnoj zemlji, pa sad narodu da dam krštene spahije da mu krv sisaju! Ne može.

Kada su videli da to sa spahalucima neće proći jedan od činovnika smogao je hrabrosti da predloži sledeće.

-Pa Gospodaru, kad to ne daš, a ti nam daj titule grofova, barona , eto rešenja i narodu i nama i tebi dobro?

-Jes, jes… Otac ti bio kozar a ti bi da budeš grof. Kako grof od koza, ovog sa gunjem on će biti markiz od ovaca, a ovaj ovde, on će biti baron od magaraca.. Jok! Ne biva!-uporan i strog je bio Miloš

-Pa kad ni to ne daš, a ti nam bar dopusti a zovemo kao oni Rusi-Korzakov, Gorčakov, Dondukov…-predloži jedan od prisutnih.

– Eto more, eto-prošetao je Miloš po sobi i pokazujući ponaosob prstom na svakog u delegaciji .

– Eto more. Ti se zovi Šarov. Ti, Zeljov, ti Garov, ti Murgov kao što volove po Srbiji zovemo. Ne biva. Ajd sad kako ste došli tako i nazad.

Kažu da je upravo ovaj stav rasrdio Vuka Karadžića koji je očekivao da će dobiti Tršić u spahiluk.

Napisaće i tajno oštro pisanije o knjazu koje je po njegovom zaveštanju objavljeno1900.godine, u kome ne štedi reči o tiraniji, samovolji, gordosti, ubistvima, maltretiranju građana od stane knjaza. U suštini Knjaz se plašio opozicije u bilo kakvom obliku.

U tom trenutku bio je apsolutni vladar, sudija, svaku odluku sam je donosio, stavio trgovinu pod svoju kontrolu. Stvaranje aristokratije bio bi, po njemu opasan presedan. Ipak srpski Ustav bio je početak kraja njegove samovolje i despotije.

Zabranio proterivanje kurvi iz Beograda da ne bi kvarile narod

Zanimljivo je da je knjaz Miloš zabranio da se proteruju kurve iz Beograda- kako ne bi pokvarile narod po unutrašnjosti Srbije…