Priča poštara iz Kragujevca kako je na Aljasci čistio ribu i ganjao se sa medvedima! (VIDEO)

Kragujevačka čaršija Marka Gavrilovića poznaje kao brzonogog poštara, aktivnog odbornika u Skupštini grada i dobrog prijatelja… O njegovom avanturističkom duhu nije se mnogo znalo, sve dok se na društvenim mrežama nije oglasio sa Aljaske. 

„Put na kraj sveta je put čoveka u samog sebe. Aljaska jeste kraj sveta, onog sveta koji mi poznajemo. Motiv je svakako bio novac ali u kombinaciji sa avanturom na koju ne može baš svako da se odluči, predstavlja neki vid samospoznaje, upoznavanja sa vlastitim granicama, granicama za koje često ne znamo koliko su blizu ili daleko“, počinje svoju priču za UCENTAR Kragujevčanin koji je sam sebi postavio izazov.

Tamo daleko…

 Port Moler teško može da se očita i na Google mapi. To mesto je zaista na kraju svega i usred ničega.

I na njega odgovorio.

„Slušao sam mnogo priča o radu u centrima za preradu ribe na mestu koje, sa aspekta Šumadinca, bukvalno predstavlja novi, drugi i daleki svet. Već prvi susreti su razbili predrasude sa kojima ovde živimo. Nema dalekih, otuđenih ljudi, upravo suprotno… Svi su krajnje ljubazni, otvoreni za razgovor i spremni da pomognu. Tako je od Los Anđelesa, preko Sijetla do Enkoridža… Mi smo ovde žrtve vlastitog neznanja“, kaže poštar i odbornik koji je rešio da se okuša u drugom svetu. 

„Posao na Aljasci nije ni blizu onome kako se to ovde zamišlja. Tačno je da se radi od 12 pa i do 18 sati ali, da bi se čovek prilagodio na to, potrebno je samo da u svojoj glavi reši neke stvari. Fizički, to uopšte nije težak posao. Naravno, mamini i tatini sinovi ne bi trebalo da se upuštaju u priču Aljaske. Suština je u tome da se izdrži mentalni napor. Fizički, to zaista nije ništa strašno. Naravno, motiv je novac i kad čovek shvati da mu se „kasica – prasica“ puni, za naše uslove, neverovatnom brzinom, onda se lako prilagodi. Da se razumemo, toliko jer teško da ću prvom prilikom otići opet“, kaže Marko koji je, za avanturu Aljaske morao da „uzme šest meseci neplaćeno“. 

„Enkoridž je ozbiljan i jedini grad u pravom smislu te reči na Aljasci. Teško je razumeti da na tom ogromnom prostranstvu netaknute prirode, žive do milion stanovnika. Ja sam bio daleko od te vrste civilizacije.  Par sati avionom i stiže se u Port Moler. Tamo nema domicilnog stanovništva. Tamo nema nikoga osim radnika u fabrici za preradu ribe. Oko osam stotina metara deli jednu od druge obale gde je jedna na Severnom Atlantiku, a druga na Beringovom moru. Za šetnju od obale do obale ne treba puno vremena ali obavezno je da se sastavi grupa jer od kampa, u bilo kom pravcu da se krene, vrebaju medvedi. Grizli je predator koji je bukvalno prvi komšija, a niko nikada ne može da zna kada će i da li da napadne“.  

Marko o svojoj avanturi sa „kraja sveta“ za Ucentar kaže da su susreti sa Grizlijem sasvim uobičajeni. 

„Jednom prilikom je ogromni medved ušao u kamp. Bio je na nekoliko metara od nas. Kolega iz Kraljeva je hladnokrvno rekao „jbg danas ne idemo na posao“. Na pitanje zašto, pozvao nas je da pogledamo kroz prozor. Čudovište od više stotina kilograma je bukvalno bilo u našem dvorištu. Neverica pa onda smeh, tipična srpska reakcija. Valjda nas zbog te vrste spremnosti da se postavimo na pravi način i cene na Aljasci… I kao radnike i kao ljude“.

Marko kaže da u osnovi život i rad na Aljasci  nisu teški i da je mentalna stabilnost najvažnija da se izdrži do kraja. Šefovi, tim lideri kako se to tamo kaže, su uglavnom veoma korektni i spremni da pomognu, posebno kada se radi o tek prispelim radnicima koji se sa Aljaskom sreću prvi put. 

„Glavni su Filipinci. Oni su na Aljasci više od 40 godina. Dolaze za čitavim porodicama. Dobri su radnici, korektni šefovi i veoma prijatni ljudi. Krajnje su otvoreni i vole da uče srpski jezik. Dosta njih već sasvim solidno može da se sporazume sa nama, na našem jeziku. Imaju odličnu kuhinju i nisu opterećeni, s obzirom da su tamo većina, da uspostavljaju bilo koju vrstu dominacije. Spremali su naša jela, po našim receptima. Sve se to dopalo i Meksikancima kojih ima puno ali i Evropljanima… Ima Srba, Čeha, Ukrainaca… Ono malo slobodnog vremena provodili smo kao zajednica u kojoj nije bilo „otvorenih pitanja“. 

Marko kaže da se lako odrekao, za naše uslove,  uobičajenog druženja, jer alkohola praktično nema, a cigarete koštaju pravo malo bogatstvo. Naravno, postoje izuzetne prilike…

„U samom kampu nema ni piva. Cigarete koštaju 15 dolara. Nije realno da neko ko je došao da zaradi neki dolar, ostane veran svojim porocima. Naravno, namirnice dolaze avionom i može da se naruči šta god ko poželi ali su cene takve da je lakše odustati nego se predati svojim navikama. Ono što je takođe veoma dobro je i to što u Port Moleru ne postoji način da se potroši zarađeni novac. Jednostavno, nema se ni kada ni gde. U tom smislu sam rekao da je za ovu avanturu najvažnije da se čovek mentalno pripremi. Bukvalno se radi o tome da tri meseca radiš i spavaš. Vremenom shvatiš da je bolje da što manje spavaš. Postoje dva pravila. Lokalno glasi „nema ribe – nema para“. Mi smo postavili drugačije, „manje sna – više para“.

 

 

Stvari su jednostavne, ako zaista nema ribe, ne znači da nema ni posla. Uvek mogu da se peru mašine, pogoni, proizvodne trake. To se plaća kao da se radi sa ribom“, prenosi svoja iskustva sa Aljaske naš sagovornik. Kada pokuša da se priseti neke anegdote sa tromesečnog boravka u Port Moleru, Marko kaže da to jednostavno nije moguće. 

„Na Aljasci je sve anegdota. Počev od poznanstava, rada, pauza koje idu na svaka dva sata, zajedničkih ručkova, nedostajanju porodice koje se u nekom trenutku čini neizdrživim… ma sve je anegdota. Možda bih izdvojio komentar jednog našeg Srbina, Moravca…

Stigla je tura novih radnika i neki od njih su bili prestrašeni, nenavikli, zbunjeni… Kad su krenuli da Moravca zasipaju pitanjima, svima je dao dobar savet, sve je ohrabrio, uputio… Jedan naš čovek se požalio kako mnogo radi, a Moravac mu kao iz topa odgovori: „Bale, ovo je banja, nisi ti kopao kod men’ u vinograd, da vi’š šta je muka, a za džabe“.

Marko Gavrilović kaže da će, ako bude prilike, rado da se vrati na Aljasku. Kaže da nije lako ali da  Aljaska „ulazi pod kožu“.

 

---

---

ucentar.rs ucentar.rs/privatna arhiva