SUMRAK PRAVOSUĐA (V): Meteorski uspon sudija kursista- ogrešismo smo se o Turke!

 ekser u sanduk- CEELI Institut

Kursevi su srpska sudbina!
Počev od kratkih obuka tokom Drugog svetskog rata, tokom kojih su osnovna znanja iz vojnih veština i državnog upravljanja, od sovjetskih instruktora, dobijali budući oslobodioci Srbije. Koji će uz „slobodu“ doneti i masovna streljanja bogatijih domaćina, advokata, trgovaca, univerzitetskih profesora, glumaca, sveštenika, intelektualaca…
Kursevi su sve do početka devedesetih, čak i u vidu političke škole u Trmbasu kod Kragujevca, bili najbolja potvrda odanosti, koji su polaznika preporučivali na neku istaknutu rukovodeću funkciju. I danas, iako je SKJ politički preminuo pre više od tri decenije, u Kragujevcu ima na rukovodećim mestima polaznika partijske škole u Trmbasu.

Pravosuđe nam je prošlo kao i politička škola u Kumrovcu..

Ono što je za Jugoslaviju bila partijska škola u Kumrovcu, to je Trmbas bio za lidera automobilske industrije u Jugoistočnoj Evropi, kako su pre neku deceniju zvali centar Šumadije.
Kursisti su posle petooktobarske poplave ostavili najdublji trag u reformi srpskog pravosuđa. Toliko su reformisali pravosuđe, da se Srbija od te reforme neće oporaviti narednih 50 godina. Dok reformatori ne odu u penziju, ili biologija ne učini svoje.
Kada bi sami mogli da progovore zidovi Instituta Centralno i istočno evropske inicijative pravnika (CEELI Institute) osnovanog 1999. glodine u Pragu, u ulici Havlíčkovy Sady 58. Ova, navodno, „nezavisna, neprofitna, nevladina organizacija za unapređenje vladavine zakona“, čiji su partneri iz Evrope i SAD, već od petooktobarskih promena, dobila je zadatak da srpske sudije „edukuje“, da poštuju ljudska prava, primenu Konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda. Polazeći od kolonijalnog stava, da u zemljama bivšeg socijalizma pravnici ne znaju šta su ljudska prava, CEELI Institut je primao naše sudije na kratke kurseve. Odlazili su u Prag, da bi utvrđivali gradivo. Ne pamti se da je neko od polaznika, predavačima u ovom Institutu rekao da im je ponižavajuće da kao svršeni studenti koji su položili ustavno pravo, međunardno javno i privatno pravo, i imali program studija koji ništa nije zaostajao za onima u Bonu, Parizu ili Jejlu, slušaju novopečene instruktore da ih uče vladavini prava. Odabir polaznika je bio takav, da su isključivane mogućnosti da nekom polazniku proradi mozak. O savesti i nacionalnom ponosu da se i ne govori. Tako je, na primer u aprilu 2004. godine, u ovaj institut stiglo 25 sudija iz Srbije, i petoro iz Crne Gore. Parneri praškom institutu nisu bili samo Američka advokatska komora (American Bar Association), Međunarodna fondacija za izborni sistem (International Foundation for Electoral Systems), Federalni centar za pravosuđe (Federal Judicial Center)… već se u ulozi partneri koji će pomoći da srpske sudije što bolje „implementiraju“ ideje iz Praga našlo i Društvo sudija. Ovo udruženje je devedesetih godina ondašnji režim proglašavao svojevrsnom petom kolonom, ukazujući da prima pomoć iz inostranstva. Doduše to i nije bila neka tajna, pošto su strani donatori svaki peni dodeljen nekome u Srbiji objavljivali. Bilo da se radi o kupovini štamparije kragujevakom izdavaču „Nezavisne Svetlosti“, ili stipendije koju će tokom studentskih demonstracija protiv Miloševića, zemlja-članica NATO-a dodeliti ćerki načelnika Šumadijskog okruga, inače istaknutom članu vladajuće partije.
Posle petog oktobra uloge pobednika i poraženih su promenjene. „Što bi doli, sad je gori!“. U ropotarnicu istorije su otišli bivši socministri pravde, nekima su stavljane na teret brojne malverzacije. Drugima su naručeni tekstovi u režimskim medijima, sa stranim vlasništvom. Da su uzimali novac za oslobađanje, navodno, nezakonito uhapšenih pobunjenih Šiptara na Kosmetu, koji su bez adekvatne sudske odluke držani u srpskim zatvorima. To što su uhapšeni sa puškom, a poneki i bazukom u ruci, nije bilo bitno. Vladavina prava je imala prednost- valjalo ih je smesta pustiti iz zatvora. A ne pričati da bi ih upravo zapadni partneri novih vlasti, da su kojim slučajem ti „nezakonito uhapšeni“ pucali iz dugih cevi na vojsku i policiju, na primer, u Teksasu ili Kaliforniji smesta bili zasuti najtežim kalibrima, pa ako treba i bombama. Svejedno, bili bi mrtvi iz „državnih razloga“, a ne bi im pomogao i ustav ni sveti ustavni amandmani, a ponajmanje ratifikovane konvencije i povelje.
Dvojni aršini su izazivali kod zbunjenog naroda nedoumice, sumnje i razočaranja.
Tek, kursisti iz Praga i drugih centara su preko noći doživeli meteorski uspon. Prilikom izbora za više sudijske funkcije važnije od proseka i dužine studiranja, broja uspešno rešenih predmeta, bilo je navesti koje kurseve je kandidat za visoko sudijsko mesto završio. Bilo u inostranstvu, ili jednodnevno savetovanje koje je za sudije sa sedim glavama organizovana domaća nevladina organizacija, kojom rukovodi propala studentkinja prava, koja se nije odmakla od prve godine. Profesor prava, koji smelo već tri decenije predaje ustavno pravo, kao doktor političkih a ne pravnih nauka, nije zaboravio da u svojoj radnoj biografiji navede koje je kurseve pohađao u nekoj američkoj nedođiji. Tek da se zna, radi uroka i uspeha. Da mu neko, daleko bilo, ne prigovori da o pravu može da predaje samo onaj ko je doktorirao iz te oblasti, kao što ginekogiji ne može studente učiti doktor tehničkih nauka. A i gordo zvuči. Posebno kod onih koji ne znaju engleski, a geografija najmoćnije imperije im nije jača strana.
Da li je neke koristi bilo od ovih kursista? Sudeći po tome da u Evropskom sudu za zaštitu ljudskih prava na rešavanje čeka skoro 70.000 predstavki, očigledno da se srpsko pravosuđe kreće ka krivosuđu. Kursisti su, zaista, napredovali. Doduše, ne samo oni iz pravosuđa, ima ih i u upravi, kulturi, medijima, finsijama. Da li građani imaju i bolju pravnu zaštitu, i da li mogu da kažu da idući sudu idu pravdi? Nekoliko decenija su pojeli skakavci. Uzalud smo krečili. Što reče čiča Milutin u istoimenom romanu pokojnog Danka Popovića, da se, braćo Srbi, nešto ne ogrešismo o Turke?

ucentar.rs