ISPOVEST koji se čita u jednom dahu- životna priča Zorana Pavlovića, Srbina iz SAD (VII)

U Centar Posted On 16/11/2021

– Ponovo životni tokovi postaju toliko brzi da ne mogu da ih uhvatim. Jednostavno, mir i neka stabilna situacija mi stalno izmiču iz ruku. U svetlu poslednjih događaja iza leđa imam albanske kriminalce i ubice, teško mogu da nađem stalan posao u restoranima i kafanama jer se i vlasnici boje da se ne dogodi nešto što može da im pokvari biznis. Za jugoslovenske kafedžije u Čikagu postao sam neka vrsta „loše sreće“, niko ne voli bad luck, posebno u

biznisu i tamo gde se vrti prilično veliki novac. Naravno, moji troškovi ostaju isti, računi se gomilaju…. Jedino što sam mogao da radim su povremeni koncerti, a to nije ni blizu da obezbedi novac za život. Barem ne onakav život na kakav sam navikao, nastavlja svoju životnu priču Zoran Pavlović, muzičar, avanturista, pisac više od 80 knjiga vrhunskih aritmetičkih i logičkih zadataka, danas uspešni biznismen u Americi.

-Zanimljivo je, priseća se Zoran Pavlović teške čikaške zime polovinom sedamdesetih godina, da sam tih dana slučajno sreo starog poznanika, čoveka koga sam mrzeo svim svojim bićem – Savu Radusinovića. Pao mi je mrak na oči kad sam ga ugledao na ulici. Nisam razmišljao ni sekundu, zaleteo sam se autom na njega. Iskreno, ne bih žalio da sam ga ubio. Ipak je to čovek koji je uništio moj život tako da sam osvetu smatrao sasvim prirodnom. Doduše, bio sam još uvek jako mlad tako da nisam situaciju mogao da sagledam sa svih aspekata. Srećom, promašio sam ga i od svega je ostala samo velika šteta na kolima, a on je, kao i svaki ljigavac, uspeo da se izmigolji i pobegne. Povredio sam ga tek neznatno. Bio je to period kada su se događaji smenjivali kao na traci, a žene u mom životu prestizale jedna

Bridget i Zoran

drugu svaka ostavljajući poneki trag, ožiljak, uspomenu… Nakon „divne crne žene“, Mirjane Antonović o kojoj je maštalo pola Amerike a muški deo jugoslovenske estrade joj pisao srceparateljne pesme i Nade Kapitanini žene šefa čikaške mafije u moj život ušla je još jedna fatalna zavodnica – Brižit. Nemački model, vlasnica nekoliko butika u ekskluzivnim tržnim centrima u Čikagu. U suštini, kada sagledam fragmente svog života iz prošlosti, mogu da kažem da sam zapravo živeo na račun lepih žena. Tako je bilo i sa Brižit. Bila je lepa, bogata, poznata… pošto sam slupao merkuri ostao sam bez auta.. Od Brižit sam dobio 5 godina star automobil, Mercedes koji je tada bio upečatljiv statusni

Mercedes na poklon…

simbol. Ta ljubav međutim nije potrajala iako sam postao prijatelj i sa njenom majkom koja me je dobro prihvatila. Jednostavno, te kockice se nisu složile na najbolji način, a ja sam, po prirodi svog karaktera i neobuzdanog duha tražio nešto više, dinamičnije, može se reći i opasnije.
– Takvog sam duha, temperamenta… Optimizam bi na neki način mogao da bude moj nadimak. U tom smislu, stvari nastavljaju da se dešavaju tako da upoznajemo neke čikaške Cigane sa kojima brzo uspostavljam dobar odnos. To je grupa ljudi koja je davnih godina napustila Rusiju i novi dom pronašla u Srbiji. Sledeću generaciju iz Srbije, život kasnije vodi do Meksika odakle iznajmljenim avionom dolaze u Čikago. Ponudili su mi „posao“. Trebalo je da za 200 dolara vozim njihove žene u šoping. Šoping je naravno bio kamuflaža za serije vrlo hrabrih, drskih krađa za koje su one bile vrhunski profesionalci. Cela stvar se sastojala u tome da ja čekam u kolima. One odlaze u tržne centre i odrađuju svoj do posla. Tu nema pištolja, nema nasilja. Sve je jednostavno i uigrano. Ukoliko ih uhvate na delu, ja mirno odvezem auto dalje. Tu se sav moj posao završava, a 200 dolara ostaje u džepu. Bile su pravi maheri. Uspevale su da ukradu sve što im se dopadne ili što neko unapred naruči. Od gitara preko zlata, garderobe, keša… Neviđeno spretne devojke. No, vratimo se vožnji cigančica koje haraju čikaškim tržnim centrima.

Jedne večeri razvozio sam kući ciganke iz akcije, zadnju sam odvezao kliniku koja je bila maloletna. Bila je prelepa. Sećam se da me je provokativno pitala zašto je gledam. Kažem, zato što si veoma lepa. „Možeš da me gledaš ali ne možeš da me imaš“, rekla je na dobrom engleskom. U mom svetu bila je to lampica za izazov. Odmah sam odlučio da se sprijateljim sa njenim ocem, odlučio sam da je to pravi put. Bilo je tu i dodatnih prihoda jer je naručivao takozvane „divlje ploče“… Snimao sam na crno pesme Duška Petrovića, Vide Pavlović i drugih i tu dobio lepe poklone. Plan je bio dobar jer se i moja nova ljubavna meta opustila tako da smo sve više vremena provodili zajedno. Jedne večeri, posle akcije, nisam je odvezao njenoj, već mojoj kući. Mirno sam joj saopštio da imam nameru da živim sa njom. Odmah je rekla da pristaje i da više ne želi da se vraća u roditeljski dom. Želela je da više ne krade nego da ide u školu i da pobegne iz Čikaga. Negde sam na kraju pameti znao da je put do pakla popločan najboljim namerama ali nisam previše mario za to. Jednostavno, zaljubio sam se- otkriva detalje svog, po mnogo čemu, spektakularnog životnog puta Zoran Pavlović, srpski biznismen u Los Anđelesu koji danas, posle mnoštva neverovatnih uspona i padova druguje sa holivudskim zvezdama i ljudima iz vrha svetskog biznisa, sporta, politike…

Bubin otac i Zoran…

-Već iste večeri, kad smo malo razmislili o svemu, rešili smo da se devojka za sada ipak vrati svojoj kući. Ipak je bila maloletna. Trebalo je koliko toliko pripremiti stvari, a problema mi je bilo preko glave. Nisam bio spreman da mi se na vrat okače i čikaški Cigani. Uostalom, dobro sam poznavao njihov mentalitet jer smo zajedno odrastali još u Marinkovoj bari. Umeli su da budu divni prijatelji ali i veoma opasni neprijatelji. Doneo sam odluku da pitam njenog oca direktno da ne bih sebi nakačio na vrat Cigane i FBI. Posle određenog vremena, doneo sam neke snimke Pelivanu njenom ocu i opalio kao iz puške… Ja sam se zaljubio! Pita u koga, a ja opet, ovaj put kao iz topa, „u tvoju ćerku Bubu“! Nastao je muk. Tišina je trajala kao večnost, a onda šok. Ovaj put, ja sam bio šokiran. Bio je stariji od mene tek nekoliko godina ali mi se od njegovih reči učinilo da se radi o vremešnom čoveku, ogromnog iskustva. „Kako te bre nije sramota? Lep si momak, umeš da se snalaziš, dobar si muzičar a hoćeš da oženiš ciganku“?! Zapravo, bila je to dobro osmišljena igra dobrog i lošeg policajca. On je na čergarskom jeziku svojoj ženi Ćurmi savršeno mirno preneo moju nameru. U tom momentu nastaje pakao. Počela je da urla, malo na ciganskom, malo na srpskom. Bile su to salve najskaradnijih psovki i kletvi. Pljuštale su uvrede kakve ne pamtim i kakve nikada do tada nisam čuo. Verovatno je u sebi probudila i duh prababe iz ruskih stepa. Cela ta romska zajednica u trenutku se jasno podelila na one koji me podržavaju i one druge, spreme da mi se napiju krvi. Moju izabranicu majka je čekićem udarila u glavu i odmah joj slomila vilicu. Opšti haos, vriska, cika, psovke i kuknjava. Mala je završila u bolnici, a meni je opet valjalo spašavati glavu na ramenima. Kratak rezime bi izgledao ovako… Juri me šiptarska mafija, jure me čikaški Cigani, traže me roditelji lepe manekenke da vratim auto, Imigraciona služba želi da me deportuje, za petama mi je i zakon zbog čekova kao i bolnica u kojoj sam operisan, a gde sam na foru uspeo da im pokupim neke pare. Uživao sam doduše zaštitu čuvene braće Vujisić koji su bili strah i trepet u Čikagu sedamdesetih ali ni to nije bilo dovoljno. Inače, braća Vujsić su bili u pravom smislu reči opasni ljudi. U kafani gde sam svirao nekom prilikom 50 policajaca je bilo angažovano da ih izvedu i uhapse. Bila je to filmska tuča, a ja se ne sećam da sam ikada pre ili posle video toliko krvi. Strašni momci ali ne dovoljno za moje probleme. Bez obzira, ja svoje probleme volim da rešavam sam. Čikago tako odjednom postaje mali grad za moje muke i više ne može da me sakrije“, priseća se poslednjih dana u Čikagu Zoran Pavlović, srpski biznismen iz LA o čijim avanturama bi uskoro trebalo da bude snimljen i film u vrhunskoj američkoj produkciji.
Kalifornija je bila obećana zemlja, činilo mi se, logičan izbor, nastavlja Zoran. Svi su hvalili Kaliforniju ali još uvek niko nije stegao petlju da tamo i ode.

Tozovac i Zoki..

Razgovarao sam sa dvojicom svoje braće (Slavom i Draganom) i odluka je pala. Ideja je bila da u Kaliforniji otvorimo restoran u kome bi mogli i da nastupamo kao orkestar. Kamo sreće da sam bez njih došao u Ameriku ali… Pranje tu je. Oni su teško prihvatali činjenicu da ih zapravo ja kao najmlađi vodim kroz život tako da su me često saplitali i otežavali situaciju na razne načine. Naravno, ne bi bili braća, posebno ne Srbi da je dogovor postignut bez problema. Takvi smo mi ljudi, takav smo narod.
Pre poslednjih događaja bio sam u situaciji da kod poznatog prodavca kupim gitaru. Bila je to prva elektronska gitara – GR 500 odličan, vrlo moderan instrument sa do tada neviđenim mogućnostima. Prodavac me je navukao na priču i navodno „po specijalnoj ceni samo za mene“ prodao mi instrument za ogromnih 3.600 dolara.

Zoki i GR 500..

Još dok sam u glavi pokušavao da razradim plan o odlasku za Kaliforniju, sasvim slučajno u jednoj radnji vidim istu gitaru. Đavo naravno nikada ne spava. Ušao sam da se raspitam o ceni. Nakon kraćeg razgovora čovek mi predlaže cenu od 1.600 dolara. U trenutku shvatam da sam prevaren. Pomislio sam da ću ponovo doživeti srčani udar. Bio sam uvređen, besan, suočen sa činjenicom da sam jednostavno nasamaren. Iako su to bili poslednji čikaški dani, nisam mogao da dopustim da se stvar tek tako zaboravi. Morao sam da pokažem da Zoran Pavlović nije ovca za šišanje. Odlazim na mesto gde sam prevaren i pravim se da je sve u redu. Znao sam da za komplikovan plan treba dosta vremena pa sam rešio da iskoristim postojeće okolnosti. Sve je na neki način podsećalo na film Žaoka. Tih dana trebalo je da sviram sa legendarnim Predragom Živkovićem Tozovcem.

Zoran danas..

Bio je to veliki koncert, nekoliko hiljada ljudi. Zatražio sam mu izuzetno kvalitetnu opremu, prethodno ga doveo kod mene kući, dobro počastio kako bi uspostavili potpuno poverenje. Rešio sam da moja osveta ide u par dobro planiranih koraka, tek nakon što naš odnos postane blizak, prisan… Dao mi je svu opremu, sve sam uredno platio, odradili smo sjajan koncert. Najavio sam da ćemo rentanje savremene i skupocene opreme ponoviti za nekoliko dana kada dolazi još jedna zvezda iz tadašnje Jugoslavije, Nedeljko Bilkić sa suprugom Dušicom. Za taj koncert tražio sam bukvalno najmodernije uređaje koji su tada mogli da se nađu u Čikagu. Poverenje stabilno, biznis cveta. Bio je to pravi trenutak. Odlazim po instrumente i opremu ali situacija ide u drugačijem smeru od planiranog. Čovek mi kaže da je sve što sam tražio izdao za koncert BB Kinga ali da ćemo rešiti problem. Tada me odvodi van grada u ogromnu muzičku radnju koju je držao njegov ujak. To je bio raj za ljubitelje vrhunskog zvuka. Sve najsavremenije što je u tom trenutku postojalo na svetu, bilo je tu. Prilika je bila idealna, osveta žešća nego što sam mogao i da zamislim. Čovek je ujaku garantovao za mene i tako dolazim do opreme na kojoj sviraju najveće svetske zvezde. Koncert Nedeljka Bilkića je bio za pamćenje ali ga niko nije tako dobro zapamtio kao Donnie, čovek koji se usudio da me prevari. Osim mene i jednog brata, niko nije znao da u noći posle koncerta krećemo za Kaliforniju. Zauvek i što dalje od Čikaga sa instrumentima natovarenim i spremnim za daleki put koje sam dobio na verziju bez ikakvog potpisa.