Kolubarska bitka počela je 16. novembra 1914. godine, kada su se srpske trupe povukle na desnu obalu Kolubare i Ljiga, prema naredbi vrhovne komande, u pokušaju da tu zaustave prodor austrougarskih snaga.
Srpska vrhovna komanda (SVK) se nadala da će joj nabujale reke i močvarne obale pomoći u zaustavljanju prodora i izdaje direktivu da se kota Čovka mora po svaku cenu zadržati, jer je planirala da sa tih pozicija krene u protivnapad. Srpske trupe uspele su da zadrže Austrougare nekoliko dana zbog loše procene Oskara Poćoreka da su tu stacionirane srpske zaštitnice. Zbog toga on 20. novembra u borbu uvodi 15. i 16. korpus VI armije:
– 15. korpus: pravcem na front Mednik, Baćinac, Rudo
– 16. korpus: jedna divizija prema Maljenu i jedna divizija prema Bukovskoj planini.
Uvođenje novih snaga primoralo je I armiju (koja je bila brojčano nadjačana) da se povlači i ona u noći 21. na 22. novembar zauzima nove položaje na grebenu Suvobora, ali već tokom popodneva 22. na liniju fronta izbijaju Austrorugari. Živojin Mišić počinje da planira protivnapad sa Suvoborskih položaja, ali zbog teškog stanja u Maljenskom odredu odustaje od te ideje, što se pokazalo kao dobra procena, jer austrougarska vojska već 24. novembra u ogorčenoj borbi razbija Maljenski odred (u borbi je poginuo i komandant odreda). Ovaj poraz primorava levo krilo I armije na povlačenje na liniju Igrište-Babina Glava-Podovi. Napredovanje austrougarskih trupa nastavlja se zauzećem kote Čovka, zbog čega se Moravska divizija I poziva povlači na Kremnicu, što primorava povlačenje desnog krila III armije.
Živojin Mišić 26. novembra ocenjuje situaciju u kojoj se I armija nalazi kao jako lošu i stoga se odlučuje da ostane na trenutnim položajima još nekoliko dana da ne bi ugrozio ceo front srpske vojske, ali se ne izlažući mogućem porazu i da na vreme povuče glavninu snaga na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca odnosno liniju Lipe-Tripavac-Mramor(457)-Glavica(530)-leva obala Dičine, kao i povlačenje obezbedi zaštitnicama.
Shodno razvoju situacije, odnosno usled gubitka: Konatice, Lazarevca, Čovke, Guboša i Maljena, srpska vrhovna komanda odlučuje da izvrši pripreme za povlačenje na nove položaje, na šta ju je nagonio i suviše širok front. Srpska vrhovna komanda istog dana premešta svoje sedište iz Beograda u Kragujevac. Kao poslednji pokušaj da se neprijateljsko nadiranje zaustavi, izdata je direktiva Obrenovačkom odredu da izvrši napad na Austrougare kod Konatice i Stepojevca, a II armiji da pomogne ovaj napad.
Posledice bitke
Najveći značaj Kolubarske bitke ogleda se u tome što Austrougarska nije uspela da svojim snagama uništi Kraljevinu Srbiju, zbog čega su Centralne sile i tokom 1915. godine primorane da se bore na tri fronta i što je još bitnije Nemačka je bila primorana da pošalje pomoć u ljudstvu na Balkanski front, čime su oslabljene njene snage na preostala dva fronta, a samim tim i njene šanse da uspešno eliminiše jedan od njih.
Bitka je imala značaj i na globalnom planu. Silovita srpska pobeda odložila je ulazak u rat Bugarske, koja se spremala da uđe u rat na strani Centralnih sila, računajući da je Srbija poražena i da će bez borbe doći do teritorija oko kojih je protiv Kraljevine Srbije godinu dana ranije vodila Drugi balkanski rat. Srpska pobeda je doprinela odluci Kraljevine Italije da uđe u rat na strani Antante.
General Živojin Mišić je zbog uspešnog vođenja operacije unapređen u čin vojvode, dok je njegov suparnik Oskar Poćorek smenjen sa mesta glavnokomandujućeg Balkanske vojske krajem 1914. godina, a na njegovo mesto je postavljen nemački feldmaršal August fon Makenzen.
Značaj Kolubarske bitke u istoriji ratovanja
Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja kao jedinstven primer da se vojska, kojoj je predviđen potpun slom, za kratko vreme reorganizuje, pređe u kontraofanzivu i nanese neprijatelju odlučujući poraz.Taktika pregrupisavanja samo I armije i koncentrisanog udara na VI armiju (koja je bila razvučena na širokom frontu) koju je izveo Živojin Mišić danas se izučava na vojnim školama širom sveta.
Kolubarska bitka je značajna i po tome što obe vojske u operacijama nisu imale strategijske rezerve, kojima bi mogle da ojačaju svoje linije tamo gde je to neophodno, već su to postizale prebacivanjem snaga sa jednog na drugi deo fronta.
1) Kolubarska bitka je najveća bitka koju su u Prvom svetskom ratu vodile Kraljevina Srbija i Austrougarska. Toliko je bila značajna, toliko velika da je 153.373 naših predaka u njoj stradalo, što poginuvši, što bivajući ranjeni, što zarobljeni. Da, 153.373.
2) Srbiji je pretio potpuni slom. Posle trijumfalne Cerske bitke, kada je odbijen prvi nalet Austrougarske, pa dugotrajnih, krvavih borbi oko Drine o kojima nas skoro ništa nisu učili u školama, Srbiji je zaista pretio potpuni slom. Vojska se povlačila pod borbom, nestajalo je municije, nije bilo dovoljno hrane, a odeća i obuća bili su skoro potpuno uništeni jer njihovog obnavljanja nije bilo. Počele su i kiše, sve hladnije vreme, a kako su se dešavala brojna zverstva okupatora, mnogi vojnici su bežali iz svojih jedinica da bi spasavali porodice. Jako je bio uzdrman moral. Jako. Toliko, da je bilo naređenja i o streljanju dezertera. Istoričari kažu da ih je desetak i izvršeno.
3) Oko 300.000 austrougarskih vojika nagrnulo je da dokrajči Srbiju. Srpska vojska je, ne računajući njene manje a važne delove, imala tri armije. Prva je ključna za Kolubarsku bitku. Neposredno uoči njenog početka 16. novembra 1914, dva dana ranije komandant Prve armije Petar Bojović biva ranjen i na njegovo mesto Vrhovna komanda postavlja generala Živojina Mišića.
4) Sve teža situacija na ogromnom, 200 kilometara dugačkom frontu, i neuspešni pokušaji manjih protiv-udara, doveli su Mišića do istorijskog zaključka: povući se, okrepiti dan, dva vojnike, pa protivnapadom razbiti protivnika. Ali, kratkotrajno povlačenje središnjeg dela srpske vojske značilo bi da moraju da se povuku i oni levo i oni desno od njega. A desno od njega je bio i Beograd. Zato se Vrhovna komanda sa vojvodom Putnikom na čelu protivila tom planu, jer bi se prestonica dala neprijatelju bez borbe. Ipak, Mišić je bio uporan. Baš uporan. Rešio je da povuče vojsku, prigrupiše je, istovremeno da joj „smanji front“ odnosno da je okrepi, osuši, nahrani, pa da na frontu manje širine učini nešto nezamislivo. Nešto što se danas uči i na Vest Pointu, elitnoj američkoj vojnoj akademiji.
5) Protiv nešto preko 400 austrougarskih topova stajali su nešto malobrojniji srpski, samo… srpski više nisu imali municije. Maltene uopšte. Apeli naše vlade da saveznici hitno pošalju granate uslišeni su. Francuska je pristala da pošalje municiju, ali kako je ona prosto daleko, Grci su se složili da je isporuče, pa da njima Francuzi to kasnije nadoknade. Samo, kada je municija stigla, ispostavilo se da su čaure duže za 2,5 milimetara, pa su bile neupotrebljive za srpske topove. Ipak, naša vojska nije očajavala. Municija je vozom transportovana do Niša, gde je demnotirana. Potom vozom u Kragujevačku topolivnicu (kasnije Zastavu) gde su čaure skraćivane, pa opet jedna po jedna punjene, a onda prugom – pravo na front.
6) Drugog decembra na front stiže i čuveni „Đački bataljon“. Onih 1.300 kaplara. Ne, nisu to bila deca kao što mi danas odmah pomislimo kada kažemo „đaci“. To su bili mladići, studenti, najbolje što je Srbija čuvala za budućnost, a koji su, zbog studentskih dana u Srbiji i inostranstvu, bili oslobođeni služenja vojske. Oni su u teškoj, jesenjoj situaciji te 1914. prvo došli u Skoplje da završe podoficirsku školu, a onda, pre nego što su i naučili sve što bi trebalo znati, dobili taj najniži podoficirski čin, kaplarski, i poslati svuda gde se Srbin borio sa Austrougarima. Pojava te omladine, srpske inteligencije, koja je uz pesmu krenula i stigla na front, digla je moral vojnicima, koji su maltene odustajali od svega, videvši bezizlaznost situacije. Tek oko 400 „đaka-kaplara“ nepovređeno je izašlo iz Kolubarske bitke. A u nju su, zaista, ušli sa pesmom. Prva četa pevajući „Oj Srbijo, mila mati“. Druga „Ej, trubaču, s bujne Drine“. Treća „Srbi, ustajte, svoje ne dajte“. Četvrta „Gde je naša Vojvodina? Živa nam je sahranjena. Al’ostaše deca njena“. Da, pevajući. Pa sad zamislite kako je izgledala njihova pojava međ’ ostalom vojskom, kad stigne mladost Srbije – da za Srbiju položi život.
7) Austrougari su 3. decembra pripremali pobedničku paradu u Beogradu. Tog dana Mišić naređuje opšti napad svoje Prve armije. Austrougari, misleći da je srpska vojska u rastrojstvu, da je razbijena i nepostojeća, pružaju otpor koji nije dovoljan. Bivaju zatrpani artiljerijom. Da, Kragujevčani su uradili svoje. I Nišlije. I železnica, slava joj. Ostatak Srbije, tamo na frontu gde je bilo skoro svako naše muško, juriša. Austrougari bivaju pregaženi, iako su tukli svim i svačim one „mrtve“ koji su rešili da žive.
8) Ostale srpske armije nisu imale tolikog uspeha isprva, ali je razneti austroguarski centar, u kome je sa dve trećine celokupne „balkanske vojske“ komandovao Oskar fon Poćorek, uslovio da se ostali delovi okupatora polako povlače, da ne bi ostali odsečeni. To su druga i treća srpska armija iskoristile za silovite juriše i skoro mesec dana nakon što se činilo da Srbiji preti slom, 15. decembra Beograd je oslobođen, čime je stavljena tačka na veličanstven prekoret u istoriji ratovanja. Na Kolubarsku bitku, zbog koje je Poćorek smenjen, zbog koje je Mišić postao vojvoda, zbog koje je Italija ušla u rat na strani Srbije i saveznika, a Bugarska na godinu dana odložila svoj ulazak u rat na strani neprijatelja. Na Kolubarsku bitku – u kojoj je iz stroja izbačeno oko 273.000 neprijateljskih vojnika. Ali, i ona 153.373 naša. Slava im i hvala.
9) Među onima koji su pali, i to kao kaplari koji su, njih 1.300, pošli iz Skoplja, bio je i Ban Nušić, sin našeg proslavljenog komediografa Branislava Nušića. U šinjelu je već imao pripremljeno pismo za oca. U njemu je pisalo: „Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam pao na braniku otadžbine. Za ostvarenje onih naših velikih ideala koje smo svi mi tako složno propovdedali 1908. godine (tada su širom Srbije organizovane velike demonstracije, ili kako se tada govorilo „manifestacije“, zbog toga što je Austrougarska anektirala Bosnu). Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo. Osećao sam, štaviše, da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim. Ali… Takva je sudbina. Tvoj sin, Ban“. Nije on bio jedini sin poznatih ljudi koji su se borili za Srbiju. Dvojica sinova generala Pavla Boškovića, upravitelja Vojne akademije, našla su se u savezničkoj bolnici. Jedan francuski lekar bio je u šoku, pitajući „Zar generalski sinovi u prvoj borbenoj liniji!? Zar i oni tako ratuju i tako ginu!?“. Odgovorio mu je jedan srpski seljak, Šumadinac: „Vidiš, gos’n doktore… Svi mi imamo različite očeve, ali samo jednu majku – otadžbinu. E, za tu majku Srbiju ginemo ti svi mi bez razlike“.
10) Branislav Nušić, na dvadesetogodišnjem pomenu srpskim kaplarima, toj paloj budućnosti naše zemlje, govorio je u novembru 1934. ovako:
„Ni zvona crkvenih zona, ni plotuni počasne paljbe, ni vojničke fanfare, ni bučni horovi ne mogu zaglušiti reč naše mrtve dece. Ona je tu, ona lebdi nad nama. Ja, koji sam bliže smrti no životu, ja je čujem. Vi koji ste bliži životu no smrti, vi je osećate u duši… U ovom danu polažem vam, deco naša, najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza. Ali, pravi spomenik vama palima, podići ćemo ako budemo kadri da sačuvamo sećanje na vas“.
Na prvoj konstitutivnoj sednici članovi Privrednog saveta grada Kragujevca, izabrali su predsednika i to iz redova privrede Nenada Cvetkovića, suvlasnika kompanije „GOMMA Line“ koja se bavi proizvodnjom autokomponenti i delova za automobilsku industriju, dok je njegov zamenik član Gradskog veća za privredu Radomir Erić.
Predsedavanje Privrednim savetom za mene je čast, jer sam rođen, školovao sam se i više od 30 godina se bavim privrednom delatnošću u ovom gradu, rekao je Cvetković, ističući neophodnost postojanja jednog ovakvog tela. Imajući u vidu da je ranije učestvovao u njegovom radu, on je izrazio je nameru i želju da danas konstituisani Privredni savet grada Kragujevca radi efikasnije i bolje nego što su to radili prethodni. Svojim iskustvom mogao bi da pomognom radu saveta, a nadam se da ćemo sa idejama, predlozima i sugestijama privrednika kroz dijalog sa ljudima koji vode lokalnu zajednicu i regionalne insititucije, identifikovati probleme i dobre stvari sa kojima se susrećemo, i pokušati da za opšte dobro, napravimo bolju privrednu klimu u našem gradu, poručio je.
Grad Kragujevac se trudi da sa svim privrednim subjektima neguje partnerski i prijateljski odnos, jer bez jake privrede nema ni jakog grada, i obrnuto, rekao je Dejan Ružić, zamenik gradonačelnika. Funkcionisanje ovog tela je bitno zbog dvosmerne komunikacije koja će nam omogućiti da od značajnih privrednih subjekta čujemo šta je to što lokalna samouprava treba da uradi kako bismo stvorili dobar poslovni ambijent, omogućili dalji razvoj privrede u našem gradu i nova radna mesta. Za podršku privredi, Kragujevac je prepoznat kao grad sa naefikasnijom administracijom jer privredni subjekti brzo dobijaju neophodne dozvole i saglasnosti, ali je i primer dobre prakse kada je reč o podsticajnim merama, najpre namenjene ženama preduzetnicama i preduzećima koja već postoje, u čemu smo pioniri u Srbiji. Srećni smo što živimo u gradu koji ima jaku privredu, čemu svedoči i smanjenje broja nezaposlenih na značajnom nivou, a to ćemo nastaviti da radimo i u narednom periodu, kazao je Ružić.
Na današnjoj sednici Privrednog saveta u čijem su sastavu i predstavnici Univerziteta, Nacionalne službe za zapošljavanje, Regionalne privredne komore, Regionalne agencije za ekonomski razvoj i drugi usvojen je, pored ostalog, Poslovnik o radu ovog tela, Plan komunikacije i analizirana privreda grada Kragujevca.
Prema podacima Agencije za privredne registre, ukupan broj aktivnih privrednih društava na teritoriji grada Kragujevca u 2023. godini je 1.942, što čini 67% ukupno aktivnih privrednih subjekata u Šumadijskoj oblasti. Broj preduzetnika u istom periodu je 9.028, što čini 68% ukupnog broja preduzetnika u Šumadijskoj oblasti. Po delatnostima, najveći broj preduzeća posluje u sektorima prerađivačke industrije i trgovine, dok u strukturi lokalne privrede prema veličini dominiraju mikro i mala preduzeća.
Prema podacima za jun 2024. godine nezaposlenost u gradu Kragujevcu je 10.955 lica, što je imajući u vidu podatke Nacionalne službe za zapošljavanje, na osnovu kojih je 2017. godine bilo 19.900, rekordna nezaposlanost.
U prvih pet meseci 2024. godine privreda Grada Kragujevca je ostvarila rast izvoza od 15,2 % a glavni izvozni proizvodi privrede grada Kragujevca u periodu januar-maj 2024. godine bili su: električne mašine i oprema, šinska vozila i signalna oprema, nameštaj, plastične mase i proizvodi od plastike, drumska vozila, kotlovi, mašine i uređaji.
Rezultati ispitivanja mikrobiološke ispravnosti vode za piće na javnim česmama sa izvorskom vodom pokazali su da je od deset analiziranih uzoraka za upotrebu ispravna i bezbedna voda na javnim česmama u Šumaricama i Teferiču.
Posle ispitivanih parametara, mikrobiološka neispravnost uočena je na uzorcima sa javnih česama u Divostinu, na Bubnju, u Košutnjaku, Beloševcu, na izvoru Kapovac, u Petrovcu, na Grujinoj česmi i u Bukorovcu. Uzorkovanje je izvršeno 3. septembra od strane nadležne ustanove, Instituta za javno zdravlje.
Danas su Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici u strogom jednodnevnom postu obeležavaju Usekovanje glave Svetoj Jovana Krstitelja. Dan stradanja Sv. Jovana, u narodu poznatog i kao Preteča, pored strogog posta provodi se molitveno i u svakom odricanju.
Ovaj dan koji nas seća na smrt Svetog Jovana svrstan je u srpske slave. Sveti prorok Jovan, Krstitelj i Preteča pogubljen je po naređenju cara Iroda Agripe a po volji njegove žene Irodijade. Po carevoj zapovesti Sveti Jovan je posečen a njegova glava, kao dokaz bezverja i u slavu poroku, prikazana je na tanjiru Irodovoj pastorki Salomi.
Učenici Jovanovi su tajno uzeli telo Njegovo i
sahranili ga u Sevastiji. Svetiteljeva glava zakopana je na nekom nepoznatom i nečasnom mestu. Kasnije, kada je pronađena (obretenije), u vreme vizantijske carice Teodore, čudotvorna glava Jovanova preneta je u Carigrad.
Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja obeležava se uvek na dan osvećenja crkve koju su na njegovom grobu u Sevastiji podigli car Konstantin i carica Jelena.
Srbi veruju da na ovaj dan nije dobro jesti ništa što je crvene boje jer to seća na nevino prolivenu krv Pretečinu. U narodu se veruje i da je na ovaj dan dobro brati lekovito bilje. U mnogim gradovima i varošima održavaju se vašari.
Na ovaj značajan dan u životu svih pravoslavnih hrišćana, pre 106 godina, rođen je blaženopočivši patrijarh srpski Pavle.
Srpska vrhovna komanda (SVK) se nadala da će joj nabujale reke i močvarne obale pomoći u zaustavljanju prodora i izdaje direktivu da se kota Čovka mora po svaku cenu zadržati, jer je planirala da sa tih pozicija krene u protivnapad. Srpske trupe uspele su da zadrže Austrougare nekoliko dana zbog loše procene Oskara Poćoreka da su tu stacionirane srpske zaštitnice. Zbog toga on 20. novembra u borbu uvodi 15. i 16. korpus VI armije:
Čovke, Guboša i Maljena, srpska vrhovna komanda odlučuje da izvrši pripreme za povlačenje na nove položaje, na šta ju je nagonio i suviše širok front. Srpska vrhovna komanda istog dana premešta svoje sedište iz Beograda u Kragujevac. Kao poslednji pokušaj da se neprijateljsko nadiranje zaustavi, izdata je direktiva Obrenovačkom odredu da izvrši napad na Austrougare kod Konatice i Stepojevca, a II armiji da pomogne ovaj napad.
General Živojin Mišić je zbog uspešnog vođenja operacije unapređen u čin vojvode, dok je njegov suparnik Oskar Poćorek smenjen sa mesta glavnokomandujućeg Balkanske vojske krajem 1914. godina, a na njegovo mesto je postavljen nemački feldmaršal August fon Makenzen.
3) Oko 300.000 austrougarskih vojika nagrnulo je da dokrajči Srbiju. Srpska vojska je, ne računajući njene manje a važne delove, imala tri armije. Prva je ključna za Kolubarsku bitku. Neposredno uoči njenog početka 16. novembra 1914, dva dana ranije komandant Prve armije Petar Bojović biva ranjen i na njegovo mesto Vrhovna komanda postavlja generala Živojina Mišića.
Srbi veruju da na ovaj dan nije dobro jesti ništa što je crvene boje jer to seća na nevino prolivenu krv Pretečinu. U narodu se veruje i da je na ovaj dan dobro brati lekovito bilje. U mnogim gradovima i varošima održavaju se vašari.
