Preminula Jovanka Otašević- Joka (52), omiljena sestra u kragujevačkom Kliničkom centru

Preminula je Jovanka Otašević- Joka (52) glavna sestra u šok-sobi Univerzitetsko kliničkog centru u Kragujevcu. 

Nema kome Joka nije pomogla kada mu je to zatrebalo. 

Bila je posvećana poslu, volela ga i pored činjenice da je teško podnosila kada mora da saopštava loše vesti. 

-Ovde sam 20 godina. To mi je bio prvi posao, javila sam se, nekada davno, na konkurs. I odmah sam uletela u vatru. Teško je, ali sam ostala tu. Radimo osam sati. Pauza ne postoji. Bez prestanka pazimo na ljude koji se bore za život. Mnogo je teško… Tek svaki treći je svestan. Ostali su u komi, ne znaju za sebe. A gotovo niko ne može da izgovori ni reč. Naši pacijenti ne mogu da kažu šta im fali, šta ih boli. Priključeni su na aparate. A mi ih gledamo, pratimo puls, pritisak, količini kiseonika u krvi… Kada se nešto poremeti, medicinska sestra to mora da vidi i da odmah alarmira lekare. Bukvalno, sekunde su bitne… – pričala je Jovanka još pre desetak godina o svom poslu u u šok-sobi Kliničkog centra u Kragujevcu.

Jovanka Otašević (1969- 2021)

Blic je tada pisao da je „na intenzivnoj nezi je u pravom smislu dramatično. A i to je mala reč koja može da opiše šta se tamo dešava. Tu, u 19 postelja, leže i stari i mladi, i muško i žensko, i svi su životno ugroženi. Dok su neki tu zbog starosti i bolesti, drugi su u postelju legli zbog teških saobraćajnih nesreća. Polomljeni, probušeni, operisani“…

Ekipa od nekoliko sestara je stalno tu. One ne hodaju, već bukvalno trče između kreveta. Rade kao tim. Prate aparate, pacijente koji su u nesvesti okreću, brišu ih specijalnim rastvorima, menjaju im čaršave, proveravaju vene, menjaju flastere…

– Mada je to teško objasniti, ali svi mi koji ovde radimo, volimo ovaj posao. A malo nas je koji smo ovde izdržali. Računali smo, i saznali da tek svaki deseti pripravnik ostane. Da bi neko radio na intenzivnoj nezi, mora ne samo da zna svoj posao već i da ima veliko srce i dušu koja nema granica. Iako je smrtnost velika, jer svaki treći pacijent ne preživi, mi se do poslednjeg trenutka borimo za njega. Plačemo kada nekoga izgubimo, a radujemo se kada neko odavde izađe oporavljen. Lepota ovog našeg posla se vidi kada se neko seti pa nas poseti, tek onako, da nas vidi… Pre neki dan je došao momak koga smo primili bez znakova života, reanimirali ga i spasli ga iako nema dela tela koji mu nije bio polomljen. Oporavio se, a zapamtio nam je imena. To je jedino čega se sećao. I takvih je mnogo. U svoj našoj muci, ima i trenutaka kada se nasmejemo. Eto, pre nekoliko meseci je baka posle teške operacije danima bila u komi. Postepeno je počela sama da diše, i jednog jutra se iznenada probudila iz kome. Prvo što je videla bila je naša mlada koleginica koja je stajala tu kraj kreveta. Pitala ju je: „Ćero, je l’ sam ja to došla u raj?“ A kada je shvatila da do raja treba još da sačeka, rekla je: „Lakše je onima u rudniku nego vama ovde“, pisali su o Joki koja je rekla „da svoj posao voli iako je među najtežima koji postoje“.

-Ona se svakodnevno brine o ljudima koji su na tankoj liniji između života i smrti. Nema nikakve privilegije, nema beneficiran radni staž. Radi isto kao i da je na nekom običnom mestu. Ali, kako sama kaže, ne bi ga menjala ni za šta na svetu. Neko je, jednostavno, rođen za taj plemeniti posao“- pisano je o Joki.

Život je nije mazio. Pre par godina preminuo joj je suprug. Ostala je sama sa dvoje dece da se bori. 

I borila se dok podmukla i opaka bolest nije došla po svoje. 

Veliki gubitak za Kragujevac. Za sve ono nenametljive i tihe ljude koji čine Čaršiju to što i jeste u stvari.

Joka će biti sahranjena danas u 14 časova.