PETICIJA da Odeljenje intenzivne nege UKCK ponese ime Jovanke Otašević- Joke!

„U vremenu kada vladaju iracionalni autoriteti primer Jovanke Otašević- Joke, prerano preminule medicinske sestre Univerzitetsko kliničkog centra Kragujevac, žene koja, kako kaže narod „nema kome nije pomogla“- ne sme ostati u senci (ne)vremena. 

Posvećenost, ljudskost, ljubav prema ljudima i poslu koji je iza sebe ostavila naša Joka zavređuje mnogo više, a ovo je mali korak da prave vrednosti počnemo da postavljamo na svoje mesto“.

Ovo je obrazloženje peticije koju je pokrenuo UCentar. 

Jovanka Otašević- Joka (52), omiljena sestra Univerzitetsko- kliničkog centra „Kragujevac“ preminula je nedavno posle teške bolesti.

Vest o preranom odlasku Joke, koja nema kome nije pomogla i našla se u nevolji kao glavna sestra šok sobe- unesrećila je mnoge Kragujevčane. 

Posebno što je život nije mazio. Pre neku godinu umro je i njen suprug. Iza nje su ostale dve kćerke rođene 1990. i 1995. godine. 

Kada smo objavili tragičnu vest da je preminula od opake bolesti na desetine  Kragujevčava pisalo nam je da se pokrene inicijativa da se ustanovi nagrada na gradskom nivou, da grad i UKCK pomognu deci, da se ne zaboravi takva humanost i dobrota. 

-Ode i naša dobra Joka. 

-Lično  mi je pomogla. Veliki čovek. 

-Retko se rodi takvo stvorenje.

Samo su neki od stotina komentara. 

Za života nije imala benificirani radni staž, privilegije… Jedino toplu reč od onih koje je lečila, od zahvalne rodbine… I to joj je bilo dovoljno.

– Mada je to teško objasniti, ali svi mi koji ovde radimo, volimo ovaj posao. A malo nas je koji smo ovde izdržali. Računali smo, i saznali da tek svaki deseti pripravnik ostane. Da bi neko radio na intenzivnoj nezi, mora ne samo da zna svoj posao već i da ima veliko srce i dušu koja nema granica. Iako je smrtnost velika, jer svaki treći pacijent ne preživi, mi se do poslednjeg trenutka borimo za njega. Plačemo kada nekoga izgubimo, a radujemo se kada neko odavde izađe oporavljen. Lepota ovog našeg posla se vidi kada se neko seti pa nas poseti, tek onako, da nas vidi… Pre neki dan je došao momak koga smo primili bez znakova života, reanimirali ga i spasli ga iako nema dela tela koji mu nije bio polomljen. Oporavio se, a zapamtio nam je imena. To je jedino čega se sećao. I takvih je mnogo. U svoj našoj muci, ima i trenutaka kada se nasmejemo. Eto, pre nekoliko meseci je baka posle teške operacije danima bila u komi. Postepeno je počela sama da diše, i jednog jutra se iznenada probudila iz kome. Prvo što je videla bila je naša mlada koleginica koja je stajala tu kraj kreveta. Pitala ju je: „Ćero, je l’ sam ja to došla u raj?“ A kada je shvatila da do raja treba još da sačeka, rekla je: „Lakše je onima u rudniku nego vama ovde“- ispričala je Joka koja je tada naglasila „da svoj posao voli iako je među najtežima koji postoje“.

PETICIJU možete potpisati na sledećem linku Peticija

ucentar.rs