Goran Bregović, ekskluzivno iz Dubaija: U BEOGRADU SAM SE NAJVIŠE SMRZAO, SVIRAČIMA SU SE LEPILI PRSTI ZA TRUBE

Ime Gorana Bregovića poznato je na svim meridijanima. On puni najprestižnije svetske dvorane, i njegovi koncerti, gde god da su na kugli zemaljskoj, uvek iznova vraćaju već zaboravljene tapkaroše. A gde su oni prisutni – zna se da je taj događaj itekako vredan pažnje.

Istina, nije ih bilo u novogodišnjoj noći kada je Brega sa svojim orkestrom svirao u Beogradu na vodi, jer je Sava promenada  ionako bila premala da primi sve koji su želeli da uživaju u spektakularnom dočeku 2022. godine.

Samo koji dan kasnije, Bregović je sa „Orkestrom za svadbe i sahrane“ u Srpskom paviljonu u Dubaiju sve digao na noge, obeleživši tako Pravoslavnu Novu godinu. Taj nastup je svrstan među sedam najvažnijih događaja tokom januara na prestižnoj međunarodnoj izložbi EXPO 2020.

U toplim Emiratima Goran Bregović se u razgovoru za portal ucentar.rs ponovo prisetio Beograda i to zbog hladnoće! Pitali smo gde se najviše smrzao kada je svirao na trgovima…

– Sećam se da je u Beogradu pre desetak godina bilo prehladno. Mi smo se smrzavali na pozornici bez obzira na grejalice. A onda iz te gužve ispred nas izronila su dvojica, verovatno na ramena svojih drugova – goli do pojasa! Pomislio sam: „Momci, na čemu god da ste trebalo je da pošaljete i nama na pozornicu!“ Nama je bilo toliko hladno da su se sviračima lepili prsti na trube!

U neka prošla vremena je bio običaj da muzičari imaju svoj doček Nove godine, uglavnom koji dan pre 31. decembra – bez publike, u nekoj kafani, uz orkestar, iće i piće… I, naravno, pesmu. Da li ste nekada tome prisustvovali?

– Bio sam nekoliko puta. Znalo je da bude baš lepo. Okupe se muzičari i pevači i onda se otimaju oko mikrofona. Pevaju nešto što vole oni, ali i svi drugi. Bude baš veselo. Uživao sam. Ne znam da li jos uvek postoji taj običaj.

Nedavno ste nastupali u Meksiku na plus 30, a naredni koncert ste imali u Sibiru na minus 30. Kako podnosite temperaturne razlike?

– Pa ne dešava se tako često da nastupam u jednoj sedmici na minus šest časovnih zvona u odnosu na nas i još na tolikoj vrućini, a onda se selim na plus sedam sati u odnosu na nas. To se sad desilo…

Kako na vašu muziku reaguje publika koja živi u totalno različitim uslovima kao što je to slučaj sa Meksikom, recimo, i sa ljudima u Sibiru?

– Publika je na svoj način, naravno, malo različita. U Meksiku sam svirao „Tri pisma iz Sarajeva“ zajedno  sa simfonijskim orkestrom. Ali sam na kraju začinio, naravno, sa nekoliko veselih pesma. Mislim da kad biste bilo kog muzičara pitali gde bi najviše voleo da nastupa da bi vam odgovorio – u Latinskoj Americi. Tu je najtoplija i najluđa publika. A onda dođete u Rusiju… Tamo sam svirao i u pozorištima,  dobijate brdo cveća, žene dolaze doterane na koncerte, drugačija je kultura slušanja muzike, ali vas podjednako ispunjava zadovoljstvom.

Pandemija koronavirusa uticala nam je svima na živote. Muzičari su je posebno osetili, jer nije bilo koncerata, festivala… Zanimljiva je vaša izjava da do korone niste ni znali kolukio vam je lepa kuća, jer ste do tada u njoj uglavnom samo prespavali i već sutradan putovali na nastup.

– Koliko god ovo bilo nešto što zaustavlja sve redom u letu, milsim da nam je trebalo da stanemo malo na loptu jedno godinu dana. Meni je bar prijalo, jer kad bih priuštio sebi da ne radim toliko dugo? Malo sam radio u studiju, malo sam radio u bašti.  Zbilja od početka rata nisam imao priliku da stanujem! Nisam stanovao u jednom mestu, stalno sam bio u nekoj žurbi. A sada sam stanovao u jednom mestu. Zahvaljujući pandemiji korone, bio sam godinu dana na jednom mestu i baš mi je prijalo.