Ova hrabra Kragujevčanka ne sme da se zaboravi: Ljiljana Žikić je na današnji dan dala život za Srbiju!

Na današnji dan 1999. kraj Peći, tokom NATO agresije, u selu Ljubenić, poginula je srpska heroina Ljiljana Žikić, kao pripadnik 125.  motorizovane brigade Vojske Jugoslavije.

Rođena je 9. marta 1957. godine u Кragujevcu kao jedno od troje dece (sestra Gordana i brat Bogdan) Živka Đogovića, vozača iz Hercegovine, i majke Milice, rođene Žikić iz sela Žabara kod Topole. U mladosti je pohađala muzičku i baletsku školu, a kao devojčica bila je angažovana u pozorištu „Joakim Vujić” u Кragujevcu. Nakon što su joj se roditelji razveli, Ljiljana je sa majkom, bratom i sestrom došla u selo Žabare da živi. U znak protesta što ih je otac napustio, Ljiljana je odbacila prezime Đogović, uzela majčino Žikić i još dodala prezime svoje rano preminule babe po majci, Manojlović. Tako se Ljiljana zvanično prezivala Žikić-Manojlović.

U Beograd dolazi da studira. Tu i diplomira na Fakultetu organizacionih nauka. Naočita i lepa učestvuje na raznim izborima za mis širom zemlje. Pobedila je na takmičenju za Mis SR Srbije 1978. godine, iste godine ušla je u uži izbor za „Mis Jugoslavije“. Posle odlaska sa Oplenca uoči 1997. godine, Ljiljana je živela u svom stanu u Budimskoj ulici 36, u Beogradu. Posvetila se pisanju poezije i proze. Počela je da piše i svoj  na svom autobiografski roman „Кoreni“.

Nakon početka agresije NATO-a na SRJ Ljiljana se 28. marta 1999. prijavljuje kao dobrovoljac u Vojsku Jugoslavije. Sa grupom dobrovoljaca poslana je u kamp za obuku u okolini Beograda. Potom je sa svojom dobrovoljačkom jedinicom prebačena u Niš, a potom i u Peć. Poginula je kao dobrovoljac 125. motorizovane brigade 1. aprila 1999. godine u blizini sela Ljubenić kod Peći, prilikom obavljanja borbenog zadatka.

I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k’o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati

ni grob mi neće reći da me nema.

Izniknuću svuda gde se miče cveće

gde vazduha ima i gde nema, tamo

za sve ću biti i za šta se ne zna

i za ono kol`ko možemo da znamo.

Stražar ću biti surovi i strašni

tuđin i lopov da stalno plaši

jer Srbin ne može da se zove robom

Srbija tu su svi vekovi naši.

Čuvaću granicu srpske zemlje moje

oprost za grumen neću dati nikom.

Moje će ruke hleb svakom da nude,

al` Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,

zbog njih će pogača i otrov da bude.

I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati,

ni grob mi neće reći da me nema!

Posthumno je odlikovana Ordenom zasluga u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.

Sahranjena je 10. aprila 1999. u Žabarima.

VEČNA JOJ SLAVA!