Srpska pravoslavna crkva i vernici danas proslavljaju Miholjdan, praznik posvećen Prepodobnom Kirijaku Otšelniku. Čitav život posvetio je hrišćanskoj veri i borbi protiv jeresi.

Miholjdan je posvećen Svetom Kirijaku Otšelniku, koga narod zove Sveti Miholj, pa otuda i naziv praznika.

Kako mu ime kaže, Otšelnik, odnosno pustinjak koji se iz verskih razloga duhovno i materijalno odvojio od sveta, da bi živeo na osamljenom mestu, Sveti Kirijak je skoro ceo život proveo u pustinji.

Bi je, kako uči hrišćanska crkva, moćni iscelitelj bolesnih i blagi utešitelj tužnih, ali je ceo život proveo bežeći od ljudske slave. Upokojio se 557. u 109. godini.

Mnoge porodice za krsnu slavu imaju Miholjdan. Zaštitnik je moreplovaca. Održavaju se vašari, zavetine, preslave, litije…

Prema narodnom verovanju, posle Miholjdana nastupa prava jesen koja je kalendarski već uveliko počela. Oktobarski topli dani vezani za ovaj narodni i verski praznik poznati su kao Miholjsko leto.

Prema narodnom verovanju, ljudi na Miholjdan ne treba obavljati kućne poslove, čistiti, spremati i slično.

Ovo verovanje se uvrežilo u narodu zbog toga što treba prvo posvršavati sve poslove napolju koji ne mogu da čekaju zimu i hladnoću.

Dozvoljene su sve vrste posla u bašti i dvorištu kako bi se sve pripremilo za zimu. Ko nije spremio zimnicu, veruje se da bi to trebalo da uradi na Miholjdan ili par dana oko ovog praznika.

Jedina stvar koja je zabranjena na Miholjdan su venčanja. Ovo verovanje je utemeljeno na tome jer se smatra da mladenci ne bi mogli da okupe svatove jer su isti zauzeti poslom u polju.

U narodu se veruje i da su ljudi rođeni na ovaj dan posebno nadareni i da će imati mnogo sreće u životu.

Izvor:(Kurir.rs)

Jedan od najkontroverznijih datuma u novijoj srpskoj istoriji svakako je 5. oktobar. Osporavan kao dan nasilnog rušenja vlasti i hvaljen kao početak demokratskog preobražaja, nesumnjivo je doneo promene. Dvadeset godina kasnije podeljenost srpskog društva ostala je toliko duboka da predstavlja svojevrstan sociološki fenomen. I najodvažnijim analitičarima bilo bi teško da detaljno analiziraju šta se sve suštinski promenilo u protekle dve decenije. Činjenica je da su u nešto izmenjenoj strukturi danas na vlasti upravo one stranke i lideri čije je svrgavanje 5. oktobra bio osnovni politički cilj. O nekoj vrsti podozrenja prema ovom značajnom datumu od strane aktuelne srpske vlasti ponajbolje govori činjenica da dnevna štampa izuzev, brojem i slovima, dva izuzetka na naslovnim stranama ne pominje jubilarnu godišnjicu sloma Miloševićeve diktature. List Danas, očekivano, donosi širi tekst o petooktobarskih dešavanjima sa najavom na naslovnoj strani. Oglasila se doduše sasvim bojažljivo i Politika. Za ostale pisane medije koji su manje ili više naslonjeni na vlast ovaj datum ne predstavlja ništa vredno pomena. Ako se uzme u obzir i da su glavni akteri događaja sišli sa životne scene (S.Milošević preminuo u zatvoru, Z. Đinđić ubijen u atentatu) lako se izvodi zaključak da oni koji su ostali nemaju mnogo razloga ni za svečarsko raspoloženje ali ni za osudu događaja od pre dvadeset godina.
Ono što se nazivalo „vrednostima petooktobarskih promena“ odavno je izbledelo kasnijim privatizacijama nekadašnjih giganata, gubitkom velikog broja radnih mesta, tajkunizacijom Srbije i izneverenim snovima o Evropi. Neko je odlično primetio „da oni nisu vladali onako kako su vladali, ovi nikada ne bi ponovo došli na vlast“.

Do sledećeg petog oktobra ostaje nam da čekamo šesti. Mnogi su saglasni da je taj datum neopravdano „preskakan“ već više od  dvadeset godina.
Očekivanja su svakako velika.Bila i ostala.