Jedan od najkontroverznijih datuma u novijoj srpskoj istoriji svakako je 5. oktobar. Osporavan kao dan nasilnog rušenja vlasti i hvaljen kao početak demokratskog preobražaja, nesumnjivo je doneo promene. Dvadeset godina kasnije podeljenost srpskog društva ostala je toliko duboka da predstavlja svojevrstan sociološki fenomen. I najodvažnijim analitičarima bilo bi teško da detaljno analiziraju šta se sve suštinski promenilo u protekle dve decenije. Činjenica je da su u nešto izmenjenoj strukturi danas na vlasti upravo one stranke i lideri čije je svrgavanje 5. oktobra bio osnovni politički cilj. O nekoj vrsti podozrenja prema ovom značajnom datumu od strane aktuelne srpske vlasti ponajbolje govori činjenica da dnevna štampa izuzev, brojem i slovima, dva izuzetka na naslovnim stranama ne pominje jubilarnu godišnjicu sloma Miloševićeve diktature. List Danas, očekivano, donosi širi tekst o petooktobarskih dešavanjima sa najavom na naslovnoj strani. Oglasila se doduše sasvim bojažljivo i Politika. Za ostale pisane medije koji su manje ili više naslonjeni na vlast ovaj datum ne predstavlja ništa vredno pomena. Ako se uzme u obzir i da su glavni akteri događaja sišli sa životne scene (S.Milošević preminuo u zatvoru, Z. Đinđić ubijen u atentatu) lako se izvodi zaključak da oni koji su ostali nemaju mnogo razloga ni za svečarsko raspoloženje ali ni za osudu događaja od pre dvadeset godina. Ono što se nazivalo „vrednostima petooktobarskih promena“ odavno je izbledelo kasnijim privatizacijama nekadašnjih giganata, gubitkom velikog broja radnih mesta, tajkunizacijom Srbije i izneverenim snovima o Evropi. Neko je odlično primetio „da oni nisu vladali onako kako su vladali, ovi nikada ne bi ponovo došli na vlast“. Do sledećeg petog oktobra ostaje nam da čekamo šesti. Mnogi su saglasni da je taj datum neopravdano „preskakan“ već dvadeset godina. Očekivanja su svakako velika. Bila i ostala.
ucentar.rs
