Pamtite li svadbe? One naše, gružanske, koje su bile praznik za celo selo. Kada uzri kukuruz, a zahladne noći, samo vidiš traktor i prikolicu sa kanatama, idu od Miša Subotara iz Zabojnice dovozeći šator, klupe i stolove nečijoj kući. Već se zna, da se tamo neki Milan Perov ženi iz Kneževca, Grivca ili Bečevice. Vreme mu je, kažu, uzeo dvadeset treću godinu.
Odmah se omeđava mesto u kotaru gde će se podizati šatra. Mlađi momci sastavljaju konstrukciju, pod budnim okom nekog strica , samoproklamovanog inženjera za sve situacije. Druga ekipa sastavlja klupe i stolove, uravnjava ih i slaže. Svima je već dva dana pred svadbu čitavo biće puno nekog treperavog žara, prijatnih žmaraca i pritajenih očekivanja. Jer, seoska svadba nije samo venčavanje mladenaca, već začetak mnogih budućih svadbi. Ko zna koliko se ljubavi započelo u kolu, ili u svatovskoj koloni. Ugledaju se dvoje mladih za vreme doručka ili ispred crkve, pa čekaju da se navuče veče kako bi se upoznali u gunguli koja se stvori ispred šatora.
Tu je i ekipa sredovečnih muškaraca, koja je zadužena za najbitniji deo svadbarskog posluženja, pripremanje i pečenje bravova. Po dvadeset i više komada se uredi, naniže na ražnjeve i ispeče. Potpuno profesionalno, odgovorno i kvalitetno, još i bolje nego u današnjim pečenjarama. Doduše, dogodi se ponekad, da se tokom pečenja bravova popije više alkoholnog pića nego tokom prvog dana svadbe, pa se pamte situacije kada neki veseliji pojedinac zadužen za džaranje vatre, upadne u žar sa sve kukačom, brkovima i šajkačom. No, o tome drugi put.
Veče pred svadbu je poznatije kao naveče. Mlade devojke i devojčice iz mladoženjine familije od razobojnih papirnih traka pletu ukrase koji se kače na konstrukciju šatora. Ista ekipa na crvenim ćilimima pravi bela početna slova ličnih imena mladenaca, i to se stavlja na čeoni zid šatora, baš iznad vr’sobre, kako kažu u mojoj Gornjoj Gruži. One najodlikovanije devojke, a mladoženji po rodu najbliže, pripremaju cvetove za kićenje svatova. Svaki je bio ukrašen trakom u boji srpske zastave, i brižljivo spakovan za sutra. Koliko je u tom činu bilo više lepote nego u današnjoj kupovini svatovskih cvetova po pijacama i pomodarskom deljenju privezaka i ukrasa sa mladenačkim imenima. Nisu se uzalud svadbari kitili najlepšim cvećem, već iz simboličnog nadanja i želje da će kuća domaćinova u bliskoj budućnosti procvetati dečicom.
Za to vreme, muzika bi se već postavljala na unapred pripremljeni drveni plato. Neki bend „Boja zore“ ili „Ritam noći“ bi štelovao mikrofone, miksete i kutije uz nezaobilazne povike:„Jedan, dva, a!(i to ono odsečno „a“)“. Pevač je obično nosio frizuru „a la Jašar Ahmedovski“, sa kosom koja pada na ramena. Pevačica bi za to vreme već prišla devojkama da pripomogne oko kićenja, kao da se to podrazumeva. Ipak, bile su to, verovali ili ne, veoma kvalitetne muzičke ekipe koje su radile poput švajcarskog sata, ne obazirući se na vrućinu, prašinu i rafalnu paljbu automatskih pušaka. Kome srce ne bi zaigralo uz „Kolubarski vez“ ili uz legendarnu pesmu „Trepetljika trepetala“, u kojoj se divnim stihovima želi sve najlepše budućem bračnom paru i njihovom domu. Danas, mladenci, ugovorom overenim kod šest notara i devet advokata zabranjuju ovu pesmu. Posebno su, kako čujem, alergični na „Danas majko ženiš svoga sina“. Možda bi ih ta alergija prošla, samo kada bi je neko preveo na engleski, ili bar otpevao uz pomoć autotjuna.
Naveče bi proteklo uz familijarno veselje, desetak sporih i brzih kola, kao i konačni dogovor za sutrašnji dan. Već ranom zorom, familija ili komšije su se prikupljale u slavljeničkom domu. Napoverljiviji bi bili postavljani za podrumdžije, što bi bilo svojevrsno priznanje za tog čoveka. I danas, nakon više decenija se sa ponosom ističe da je taj i taj bio podrumdžija na određenoj svadbi. Negde, pod nekim tremom bi kakav, u celoj okolini osvedočeni kulinarski majstor pristavljao svadbarski kupus u dva ogromna zemljana lonca, u kojima bi se komotno mogla sakriti i mečka sa četiri mečeta. Takav majstor bi se gotovo uvek grčevito trudio da nametne svoj autoritet i ženama iz tzv. „posluge“, koja je opet bila priča za sebe. Upravo ta posluga je bila jedna divna institucija familijarne i komšijske pomoći, gde su obično mlađi bračni parovi, međusobno udruženi, preuzimali na sebe da usluže kompletnih pet do sedam stotina gostiju na svadbi. I to potpuno besplatno, čitava dva dana, uz sređivanje prije svadbe i nakon svadbe(ovo drugo je uglavnom bilo manje popularno). Neoženjeni momci bi služili piće, a u tim danima bi ključ za otvaranje flaša bio skuplji i popularniji od švapskog „Lugera“. Ako bi danas trebalo zamisliti da bi tridesetak mladih ljudi, potpuno besplatno, sa voljom i osmehom trebalo da provede pet dana pomažući nekome, to bi se odmah podvelo pod psihozu prve kategorije.
Tek ponegde bi provirio mladoženja, sveže obrijan, crvenih ušiju od stida i unezveren od teškog umora, treme i nespavanja. I poslednja oženjena „šuša“ je davala sebi za pravo da ga zaustavi, iskusno ga posavetuje ili mu se pred svetom podsmehne kao žutokljuncu. Uz sve to, mučilo ga je i „šiveno“ odelo, koje mu se činilo bar za broj veće. Sa druge strane, iza kuća, njegovi neoženjeni drugovi bi pripremali dvocevke i patrone za skidanje jabuke ispred mladinog doma…
nastaviće se
Piše:Marko S. Marković
Foto:Marko S. Marković
