Ko Odlazak blaženopočivšeg patrijarha srpskog Pavla pre 13 godina potresao je dušu srpskog naroda.

Čitava zemlja je tog 15. novembra 2009. plakala nakon što je u 10.45 javljeno da se u 95. godini na VMA upokojio jedan od omiljenih srpskih patrijarha, koji je zbog svojih dela i dobrote još za života bio smatran svecem.

Mudro vođenje

Patrijarh Pavle, koji je ostao upamćen po mudrom vođenju crkve u teškim vremenima, ličnoj skromnosti i životu u skladu sa jevanđeljem, od 13. novembra 2007. godine lečio se na Vojnomedicinskoj akademiji. Preminuo je u snu, a sahranjen je četiri dana kasnije u manastiru Svetih arhangela u Rakovici, što je bila njegova lična želja. Kraj njegovog odra u Sabornoj crkvi prošlo je pola miliona ljudi, a stotine hiljada građana su se na ulicama srpske prestonice oprostile od 44. poglavara Srpske pravoslavne crkve.

Rođen je kao Gojko Stojčević 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, koje je tada pripadalo Austrougarskoj, a danas se nalazi na teritoriji Hrvatske. Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje 1948. godine, kada je dobio ime po apostolu Pavlu.

ČINJENICE

Rođen je 11. septembra 1914. kao Gojko Stojčević

Rano je ostao bez roditelja

Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, Višu gimnaziju i šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu

Od 1944. radio je kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u Domu za decu izbeglu iz BiH

Zamonašio se 1948. u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i dobio ime Pavle

Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja 1957.

Na Kosovu i Metohiji je proveo 33 godine

Na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1. decembra 1990. izabran je za 44. srpskog patrijarha

Patrijarh Pavle je od 1990. do 2009. bio vrhovni poglavar SPC, a prethodno je od 1957. godine bio episkop raško-prizrenski.

Malo ljudi zna da je naš pokojni patrijarh Pavle proveo 33 godine u službi na Kosovu i Metohiji, prvo kao predavač u prizrenskoj bogosloviji, a potom i kao vladika raško-prizrenski od 1957. Tokom rada u južnoj srpskoj pokrajini zapisivao je opažanja i utiske kojima je svedočio.

– Poznato je da je u Dečane, ispod ćivota Svetog Stefana Dečanskog, zarad svojih nevolja dolazilo mnogo Albanaca, ponekad čak i u većem broju nego Srba. Desio sam se jednom u porti manastira i čuo razgovor kada je iz crkve izlazio Albanac sa majkom, ženom i bolesnim detetom. Jedan mladić, doseljenik iz Crne Gore, koji se tu zatekao, upita nesrećnog oca: „Šta ti ovde tražiš od našeg sveca?” „Ja nisam došao ni vašem ni našem svecu”, odgovori Albanac, „već svecu Božjem. A kad je Božji, onda je on i vaš i naš. Jer, da svetac misli ono što mislimo ja i ti, ne bi mu dolazili ni ja, ali ni ti.” Crnogorac ućuta, a Albanac mi priđe da traži blagoslov za dete – pisao je patrijarh Pavle.

Molio se za sve žrtve

Kada je kao vladika boravio na KiM, desilo se da ga je zaustavila naoružana albanska banda ili pripadnici OVK. O samom incidentu se ne zna mnogo, ali se pričalo da su mu zatražili da klekne i pomoli se za postradale Albance. On im je tada smireno odgovorio da se on klečeći moli u crkvi za sve postradale i nevine žrtve bez obzira na njihovu nacionalnost i veru. Tako je nepovređen uspeo da nastavi put.

O životu omiljenog srpskog patrijarha zna se dosta toga. Rano je ostao bez roditelja, pa je odrastao sa tetkom po ocu, koju je mnogo voleo i koja mu je zamenila roditelje. Imao je želju da postane lekar, ali su ga putevi naveli crkvi. Protivio se svakom luksuzu, bio je štedljiv, ali nikako škrt. Priča se da je patrijarh jednom prilikom ispred Patrijaršije video puno luksuznih automobila i upitao čiji su. Kada je dobio odgovor da su to vozila njegovih vladika, patrijarh je uzviknuo: „Bog te video, a čime bi se tek vozili da se nisu zavetovali na skromnost?”

Njegova soba u Patrijaršiji bila je do te mere skromna da je podsećala na monašku ćeliju. Patrijarh Pavle je skoro tokom cele godine bio na postu na vodi, meso gotovo nikad nije jeo, samo ribu veoma retko.

Njegovo službovanje na mestu prvog među jednakim arhijerejima, dugo skoro dve decenije, posebno je obeležilo ratne godine na prostoru nekadašnje Jugoslavije, kada je poručivao da su svi ljudi deca Božja. Osuđivao je svako nasilje i zločine, bez obzira na to ko ih je činio, bez obzira na to kom narodu su činjeni i kojoj veri. Ostaće upamćeno da se krajem devedesetih godina stavio na čelo nekoliko protestnih marševa protiv Slobodana Miloševića.

Tuberkuloza

Spasao dete iz ledene vode

Dok je kao vaspitač radio u Banji Koviljači, iz ledene vode spasao je dečaka koji se davio. Kao posledicu tog poduhvata dobio je, u to vreme, smrtonosnu tuberkulozu. Međutim, iako mu doktori nisu davali više od tri meseca života, on je uspeo da se oporavi i doživi duboku starost.

Skroman

Sam popravljao odeću i obuću

Iako je nosio skromnu odeću, patrijarh Pavle je uvek imao lepe cipele u kojima je šetao po Beogradu. Često je znao i da potrči, naročito kada je trebalo da sustigne tramvaj. Patrijarh Pavle je često popravljao, ali i pravio cipele za sebe. Priča kaže da ga je zanatu naučio neki obućar u blizini Patrijaršije, ali ima i onih koji tvrde da je veštinu stekao u manastiru. Smatrao je da nema potrebe da više kupuje cipele i tako crkvi „pravi štetu”. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele i obavljao ostale majstorske poslove u Patrijaršiji.

Skupljao mrvice

Deca gladna, a vi bacate hranu

Jednom prilikom kada je završio sa jelom, uzeo je salvetu ispred sebe na kojoj je bilo nekoliko mrvica. Tiho je pokupio svaku mrvu i pojeo. Prisutni su šokirano upitali šta to radi, a on im je odgovorio: „Ne znate vi, deco moja, šta znači glad i koliko je dece širom sveta gladno, a mi bacamo hleb pored stola i u kontejnere. Nekima one predstavljaju život i nadu, a mi ih se tako lako odričemo. Setite se svaki put gladne dece širom Afrike i sveta kada vidite mrvice pored stola.”

Voleo decu

Kupovao im bombone i sokove

Patrijarh Pavle je mnogo voleo decu, često je mališanima koji se igraju u blizini Patrijaršije kupovao i delio bombone. Jednom prilikom, u zimsko doba, deca su se igrala u blizini Patrijaršije. Bio je leden i vetrovit dan, a patrijarh je prolazeći tuda decu pozvao da se sklone od košave i uđu u Patrijaršiju na sok. Sva deca pojurila su za patrijarhom, samo se jedan dečak zadržao na stepeništu ispred vrata. Patrijarh ga je upitao zašto ne ulazi, a dečak je rekao: „Ja ne mogu, nisam kršten.”

Patrijarh mu je na to odgovorio: „Samo ti uđi, sinko. To su novotarije da se deca krste kad se rode. Nekada su se momci krstili pred vojsku, kad su zreli i znaju šta žele. Ako i ti to budeš hteo kad odrasteš, evo, ja ću te krstiti. A sad uđi slobodno.”

Mina Branković