Trepetljika trepetala
Pisao sam već o srpskim svadbama. Ali, kao i svaki čovek u godinama, zaboravim ponešto. Nisam rekao šta je srpska svadba, čemu sreća i pesma na dan koji drugi narodi mnogo mirnije proslavljaju.
Svadba je za Srbina koji zna ko je i što je, velika stvar. Nada i radost zbog nove zore iznad kućnog krova. Jer gde se uz svadbu porani, uz blagosloveni dečiji plač se na miran počinak polazi.
I danas, svadbuju Srbi, onako kako ko želi i miluje. Ali, sve je manje običaja koji su nas vekovima grlili i u zagrljaju sakrivali da budemo i ostanemo ono što jesmo. Sve je manje starih pesama, sve je manje okupljanja gostiju, svojte iz daleka, kao da se više ne volimo. A nisu se ni gosti uzalud okupljali, već da se podsetimo šta smo jedni drugima, da se mladi upoznaju prije momčenja i devojčenja, da ne bi istu krv, ne daj Bože, pomešali.
Ove redove i pišem sa svadbe moga druga Nikole. Radostan dan, a ja sam se dodatno obradovao jer je veselje počelo onako kako volim. Pesmom „Trepetljika trepetala“. Mnogi od vas i ne znaju niti su čuli reči ove pesme koja govori o, uz rađanje, najlepšem danu za jednu porodicu.
„Šta u dvoru žagor zbori, šta ono vele?“, pesma zamiriše.
Pitate se sigurno gde su dvorovi u srpskim, u šumadijskim selima. Reći ću vam, svaka kuća je dvor, svaka je kadra da rodi novu dinastiju, kao što smo to već tri puta iz opanaka učinili. Jedini u Evropi.
Svaki srpski dom vredi kao carski presto, svaki Srbin je ratar ali i velmoža. Svaki je zemljodelac, ali i vojvoda. Svaki čuva nit zaostalu od predaka koja mu ne da da postane puki kmet i paor.
„Aj ono majka sina ženi, pa se vesele!“, kaže pesma.
Vesele se Srbi, radosni zbog majke. Veseli se majka, radosna zbog Srbije. Veseli se i Srbija novim Srpčićima.
I ja se radujem zbog Trepetljike, jer znam da nas je ostalo. I ne damo se.
A vi, pevajte šta volite. Na volju vam. Meni će muzika uvek uzeti novac baš na „Trepetljiku“. I bar jednu suzu radosnicu.
Piše:Marko S. Marković
