UCentar na slavi  u porodici Marković iz Gruže- ovako se od davnina slavi Sveti Jovan!

U srpskom rodu, još iz drevnih vremena, krsna slava je imala posebno mesto. Ne postoji običaj koji jasnije identifikuje i označava Srbina od svetkovanja krsnog imena. Istorija i predanja kažu da je svaki Srbin za svoga zaštitnika uzeo svetitelja na čiji dan je primio veru hrišćansku. Slava se nikada nije ostavljala niti zaboravljala, a ljudi su je sa sobom nosili čak i u seobama, kao puž svoju kućicu.

Prisustvovali smo slavi porodice Marković iz sela Ljuljaka kod Knića, koji drže do tradicije, i slave iskonski, kao u stara vremena. A svašta se moglo videti i naučiti.

Ovde u piromoj i divljoj Gruži bratstva, familije, pa i plemena su se poznavali po slavi, pa se zna da je veliko srpsko pleme Drobnjaci pod zaštitom Svetog Đorđa, dok Vasojevići slave Aranđelovdan. Banjani proslavljaju zimski Jovanjdan, kao i poloviona Pivljana, dok druga polovina ovog srpskog plemena iz Hercegovine slavi Svetog Nikolu. Istog svetitelja poštuje i veliki deo Kuča, dok drugi deo ovog starog srpskog plemena iz crnogorskih Brda slavi Mitrovdan.

-Slava je za svakog Srbina poseban i svečan dan. Zabeleženo je da su vojnici na Solunskom frontu proslavljali i u rovovima, uz sveću i vojnički tain koji je menjao slavski kolač. Negde, među puščanim zrnima, slavski kolač su lomilio dva ratnika, jedan od familije Urošević, a drugi od Novakovića iz Bara gružanskih. Iza njih je ostao amanet da se ovaj običaj ne prekida, pa i danas, nakon čitavog veka njihovi potomci to čini, za berićet, zdravlje i radost ukućana- pričaju Markovići.

U familiji Marković iz Ljuljaka u Gornjoj Gruži je ostalo predanje da su do kraja 19. veka lomili kolač sa familijom Tucaković iz Čestina u Donjoj Gruži. Znalo se koji sa kojim domom na Nikoljdan i Jovanjdan sprovodi ovaj običaj, koji se ugasio pre više od jednog stoleća, verovatno zbog udaljenosti ova dva sela.

Eto i danas, u gružansko-rudničkim selima, krsna slava se sprovodi na starinski, tradicionalan način, kao što su to činili stari Šumadinci. U domu Markovića, u Ljuljacima se od rane zore priprema za odlazak u hram Gospodnji, gde se nosi slavski kolač. Nakon prelivanja i prelamanja kolača sa sveštenikom, kolač se u ime Božijeg blagoslova donosi kući. Sa koliko ljubavi se slavi, može se videti po izuzetno ukrašenim kolačima, koji u sred crkve procvetaju najlepšim šarama, kao rajska livada.

Osim u crkvi, još jedan kolač se lomi i u kući. Sigurno je da je ovaj običaj zaostao od onih teških vremena robovanja pod Turcima, kada nije ni bilo dozvoljeno odlaziti u pravoslavne hramove. Uz tri čaše crnog vina, slavsku sveću i miris tamjana, sprodi se i ovaj običaj, na veliku radost ukućana. I danas, u gružanskim selima se slavi dva, čak i tri dana, a stariji ljudi se sa ljubavlju sećaju dana kada su gosti ostajali da prenoće, kako bi što više vremena proveli u bratskom sabranju, slozi i pesmi. A pesma je tek bila nešto posebno. -Pamti se Petrovdan u domu Ognjanovića u Gornjoj Crnući kada se vruća rakija pila u potocima, a pesma se orila do kasno u noć. Samo vidiš domaćina kako povede:

„Drum, drum, pa u podrum,

ete ključa kod obruča…“, a gosti prihvate- prepričavaju anegdote domaćini.

Stari gružanski domaćini su se ponosili svojom krsnom slavom, i trudili su se da prošire, kako su govorili, da „zanove“ broj gostiju. Adam Marković iz Ljuljaka je imao jednu izreku koja kaže:

„Slavu skraćivati i jaram stešnjivati, nije dobro.“

Koliko je slava bila važna za stare dinarske Srbe govori i zabrana venčavanja između momka i devojke čije porodice slave istog svetitelja. Danas se već, sa mnogim drugim običajima izgubio i ovaj običaj, ali je ostao u sećanjima na neka, možda teža, ali lepša vremena.

-Gružani se na slavama ponose domaćim vinom, ali i rakijom. Takođe, trude se da najlepše proizvode, poput pršute, starog sira i kajmaka iznesu ispred gostiju, osim kada je posna slava u pitanju. Skoro da je nemoguće u Gruži sresti da neko posnu slavu proslavlja sa mrsnom hranom, već se poštuju kanoni naše pravoslavne crkve-pričaju nam domaćini.

Istina je da su naša sela sve tiša i praznija. Opšti trend koji već sedam decenija ne odustaje, polako uzima svoj danak. Ipak, na dan krsne slave, svaki kraj, svako selo zamiriše poput proleća. Božiji blagoslov se prospe, a osmeh svečara govori da nada i te kako postoji. Samo moramo znati da je probudimo, pronađemo i bratski zagrlimo. A nema lepšeg načina za to, nego pratiti stazu koju su odavno ugazili naši preci. Sačuvati slavu, veru i pragove je njihov najsvetiji amanet, kažu naši domaćini.

ucentar.rs