Katarina Stamenković (41) umrla je u avionu na letu za Diseldorf u potrazi za boljim životom za sebe i svoje maloletne sinove. Sređena i našminkana sela je prvi put u životu u avion s nadom da ih čeka bolje sutra i da više neće ribati tuđe stanove. A pred garažom koja se zove stan, na Ceraku mlađi sin je gledao u nebo kako bi video avion kad poleti i mahao majci.

Gore, na nebu Katarini je pukla aneurizma, umrla je u sekundi, a na zemlji je ostala njena majka Ljiljana Ivanoski s bednom penzijom i dvoje dece za čije starateljstvo se sada bori.Dečaci nemaju ni oca, ubio se pre sedam godina. Čim je sahranila ćerku baka Ljiljana je otrčala da riba stanove. Da imaju za hleb.

Nekada garaža, a danas stan u omanjoj kući-zgradi na Ceraku. Prozora u dnevnoj sobi nema. Slabo svetlo u po bela dana da bismo se videli. Baka Ljilja odmah skače da naloži vatru, da mi ne bude hladno.

– Drva još za danas imam. Uključiću posle grejalicu, šta ću – veli baka za Kurir.

Iz sobe izlaze dečaci – mlađem je 12 godina, šesti razred. Stariji je prva godina srednje škole. Sabrani. Ko odrasli. U toj sobici Kaćine, kako su je svi zvali, slike na sve strane. I umrlica.

Taj 13. februar trebalo je da bude prekretnica za celu porodicu. Katarina je popodne kretala na veliki put.

– Sedela je tu, na kauču, gde vi sedite. Našminkala se, doterala. Srećna, lepa. Krenu na aerodrom. Maše. U životu nije letela avionom, nije nigde izašla iz bivše Jugoslavije. U 17.45 mi je poslala sliku napravljenu kroz prozor aviona, vidi se deo piste. Malecki samo što je došao iz škole, pa kaže: „Baba, idem u dvorište da mašem avionu“. U 18:05 je gledao u nebesa, da vidi avion – priča Ljiljana.

 

RAČUN ZA POMOĆ

Ljiljana Ivanoski

200 34822859 57

Banka Poštanska štedionica

Kaže da je njena ćerka krenula u Diseldorf, išla je kod nekog druga koji joj je obećao posao. Navodno ima firmu za izradu pribora za nokte. Krenula je na tri dana da vidi šta i kako. Trebalo je da sleti u 20:05, pa je majka očekivala poruku iz Nemačke.

– Sedela sam i gledala u sat. U 15 do osam mi zvoni telefon, kaže muškarac da je inspektor iz Surčina. Pita ko mi je u kući, ima li dece, šta m je Katarina. „Sedite: Moram da vam kažem tužnu vest da je Katarina preminula u avionu“. Rekla sam mu da laže, da nije istina, vikala sam, urlala – priča baka, koja je potom bacila telefon.

Inspektor je zvao ponovo.

– Stariji unuk je uzeo telefon. „Znate li da imam samo 15 godina, da nemam oca i zovete me da uzmem telo mrtve majke“, vikao je u telefon, a potom udarao glavom u zid – plače baka.

Katarina je umrla u 18:50, pukla joj je aneurizma za koju nije mogla da dođe na red da operiše. Avion je okrenuo nazad, za Beograd.

– Još pre četiri godine utvrđeno je da ima aneurizmu, trebalo je na „Dedinju“ da operiše. Potom je sve pomereno zbog korone, bila je 256 na listi čekanja! A imala je samo 30 i kusur godina – kaže Ljiljana, koja živi u Obrenovcu, ali od kada joj se ćerka razbolela često je bila s njom i decom.

Često im je i dolazila Hitna pomoć.

– Dešavalo se da ne može da diše, da hoda. A u oktobru 2021. skoro mesec dana ležala je na VMA, pošto joj je pozlilo. Tada joj je rečeno da se aneurizima malo smanjila te da ne mora operacija, ali mora stalna terapija. Utvrđeno je i da ima i deformitet srčanog zaliska, ali da ne mora operacija jer, kako su objasnili, urođeno je i živi s tim. Imala je i tešku astmu. Da li je stalno uzimala terapiju ili samo kad joj se sloši, nisam sigurna. Ali stalno je radila. Čistila je kuće i lokale po ceo dan, od jutra do sutra. Za bedne pare, plaćana je po satu. Samo da ovu decu prehrani. I zato je bila presrećna što je išla u Nemačku – kaže Ljiljana i veli da su tek posle smrti saznali da ona nije smela ni da leti, a da ne zna da li je to Kaća znala.

Ćerku je sahranila u Obrenovcu, počiva pored svog tate. Kao da je malo muke i tuge sa Katarininom smrću došle su nove muke.

– Deca imaju bednu penziju od 13.000 dinara, ostalu od oca, koji se ubio pre sedam godina svega 12 dana posle razvoda od moje Kaće. Ni tu crkavicu ne možemo da podignemo jer je Kaća mrtva. Mora da se završi ostavinska rasprava. Odmah sutradan po Kaćinoj smrti išla sam i u Centar za socijalni rad, i u PIO fond, kucala na sva vrata. Moram da dobijem starateljstvo nad decom. Ne dam ih ni u dom, ni u hraniteljsku porodicu! Oni su moji! Izborićemo se. Ali svi mi kažu da procedure traju mesecima. Nemamo para da toliko čekamo – plače baka Ljiljana.

Ovaj nazovi stan je bar njihov, vodi se na starijeg unuka, a baka kaže da su još dok joj je muž bio živ prodali stan na Voždovcu, pa je to kupljeno. Da deca imaju nešto svoje. Pa kakvo-takvo.

– Čim sam sahranila Kaću išla sam da ribam stanove. Da imamo neki dinar. Moja penzija ne može da pokrije sve, a Kaća je bila nezaposlena. Nije imala dovoljno staža ni da ode u invalidsku penziju – plače baka Ljiljana.

Izvor:Kurir.rs/J.S.S.