Teško da je neko od ljudi iz dinastija u savremenoj istoriji ostao u lepšem sećanju Šumadincima- od Kralja Petra Prvog Karađorđevića, „Kralja Pere“ i Marije Karađorđević, supruge Aleksandra Prvog Karađorđevića, koji je ubijen na današnji dan 1934. godine u Marselju. Umrla je u bedi u Londonu. Među prvim ženama u Evropi imala voačku dozvolu
Zgrada „Karađorđevog doma“ u Rači, i njegova izgradnja završena 1932. godine krije mnoga sećanja starijih Šumadinaca na Mariju Karađorćević, koja se u potonjim prepričavanjima dugo, dugo pominjala-kao najlepša i najomiljenija srpska kraljica. Ona je učestvovala u izgradnji ovog monumentalnog zdanja po uzoru na evropske dvorce i zgrada je bila namenjena smeštaju siročadi nekadašnje Dunavske banovine.
„Ja Vam od srca blagodarim“
Ove njene reči neposredno pre venčanja sa kraljem Aleksandrom, kada je sa balkona Starog dvora 08.juna 1922.godine, pozdravila okupljene građane, nakon što je prvi put došla u svoju novu domovinu istkale su priču o najlepšoj srpskoj kraljici koju je narod, prosto rečeno-obožavao . I sama kraljica, od trenutka kada je nogom kročila u Srbiju do svog poslednjeg dana, svoj život posvetila je srpskom narodu i ulozi „Kraljice Majke“. Princeza Marija rođena je 9. januara 1900. godine u saksonskom gradu Gote, kao ćerka rumunskog kralja Ferdinanda i kraljice Marije, unuka kneginje Marije, sestre ruskog cara Aleksandra i praunuka engleske kraljice Viktorije. Zvali su je Minjon, po operi koju je njena majka gledala dok ju je nosila u stomaku. Imala je najbolje dvorsko obrazovanje, a potom školovanje u engleskoj Hilfild školi, kojoj su pristup imali samo potomci engleske kraljevske krune. Engleski, nemački i francuski jezik je govorila kao maternji, volela je da čita i istražuje, plenila lepotom i tvrdila da se nikada neće udati. Međutim, mesec dana pošto je u kraljevskom zamku na Karpatima upoznala Aleksandra Karađorđevića, postala je njegova verenica, a uskoro i supruga.
Izuzetno obrazovanje nije joj smetalo da svim silama počne da uči srpski jezik, običaje, da postane, kako je to neko primetio Srpkinja „od glave do pete“. Učitelj Đura Daničić, čudom nije mogao da se načudi kako je brzo naučila jezik, i svom mužu saopštila da više ne razgovaraju na francuskom, nego na čistom srpskom jeziku. Sa radošću je proslavljala i Svetog Andreja, krsnu slavu Karađorđevića, vozila auto, negovala vrtove… Divili su se njenoj lepoti, obrazovanju, sofisticiranom stilu odevanja i elegantnom držanju.
I pored toga što je bila zvezda evropskih dvorova čvrsto je stajala na zemlji i nikada nije zaboravila „običan narod“. Trudila se da ne odskače od okoline, mešajući se sa narodom na ulici, neretko i sama šetala kaldrmom Beograda i Topole. Obilazila je škole, bolnice, narodne kuhinje, siromašne, ugrožene i bolesne. Njeno ime se vezivalo uz dobrotvorne balove, ustanove i fondove za pomoć siromašnima, deci bez roditelja, starima i nemoćnima, za „Kolo srpskih sestara“, domaćinske škole za samohrane majke i devojke sa sela. Umela je i znala svuda da stigne i postigne.
Dvorjani i društvena elita koja je u to vreme stremila evropejstvu u čudu su bili kada je kraljica Marija naredila da se na srpskom dvoru služe isključivo srpska jela, a kuvaricama je čak i nabavila prvi srpski kuvar iz 1887.godine koji je napisala Katarina Popović Midžina.
Rodila je tri sina – Petra Drugog, Tomislava i Andreja. I oni su morali da po vaspitanju oba roditelja odrastaju uz ostalu decu bez obzira na poreklo. Narod
je sa oduševljenjem pričao da kraljica Marija na dvor dovodi seosku i siromašnu decu da se igraju sa njenim sinovima, učeći sve mališane zajedno da je skromnost vrlina nad vrlinama. Običan narod ju je obožavao, posebno žene, kako u gradu, tako i sa sela.
Smrt kralja Aleksandra
„Umro je na dužnosti, a to je smrt koje je On dostojan“- rekla je kraljica Marija na vest o ubistvu kralja Aleksandra 1934.godine. To piše u izveštaju podnetom francuskoj vladi od strane komandanta lionske policije, koji je lično kraljici Mariji saopštio da je na njenog supruga izvršen atentat. Kraljica nije plakala. Posle lake nesvestice i uzetih kapljica za smirenje rekla je ovu čuvenu rečenicu o aristokratskoj obavezi i žrtvi koju je njen suprug podneo.
Najstariji sin Petar Drugi imao je tada11 godina i trebalo je da postane kralj. Crninu je nosila dve godine. Posvetila se obrazovanju svojih sinova i dobrotvornom radu. Preuzima vođenje Društva Crvenog krsta, potpisuje Povelju o pravima deteta i pomaže na desetine humanitarnih organizacija. Kraljica Marija je ličnim sredstvima pomogla zidanje Dečje klinike u Tiršovoj ulici i Instituta za onkologiju. Onda je došao Drugi svetski rat i dani stradanja. Otišla je sa sinovima iz zemlje u koju se nikada više za života neće vratiti. U ratnim godinama, u okupiranoj zemlji za nju se nije čulo. Međutim, ona je i dalje pomagala srpski narod. Preko Komiteta Crvenog krsta, do kraja 1943. godine zarobljenicima u logorima širom zaraćene Evrope upućeno je oko 7,5 miliona kilograma pošiljki, od čega oko 5,5 miliona kilograma hrane. Kraljica se potpisivala kao Marija K. Đorđević. Udovička apanaža kraljice Marije iznosila je šest miliona dinara godišnje, ali je ona koristila samo četvrtinu. Sve ostalo je davala da pomogne srpskim zarobljenicima u logorima širom Evrope.
Smrt u bedi i bolesti
Život kraljice Marije se iz korena promenio posle Drugog svetskog rata. Živela je sa sinovima Tomislavom i Andrejem u maloj seoskoj kući na imanju „Stari mlin“ kraj Londona. Nova vlast oduzela im je sve privilegije i imanja, a oni su se povukli na imanje u Kentu. Kraljica Marija je nastavila mirnim seoskim životom. Sinovi su joj se bavili poljoprivredom, a ona je obavljala kućne poslove, u slobodnom vremenu slikala i vajala. Bavila se i izučavanjem umetnosti slikanja.
I dalje je slavila porodičnu krsnu slavu, poštovala sve pravoslavne praznike, posebno Božić i Uskrs. Zdravlje ju je polako napuštalo. Pred kraj života, kraljica kojoj nije smetalo što se bavila poljoprivredom, ostala je bez sredstava i bila je prinuđena da prodaje nakit. Bolesna i nemoćna, prodavala je lične dragocenosti da kupi lekove, čak je morala da se odrekne i najomiljenijeg dijamantskog prstena, koji joj je kupio voljeni suprug Aleksandar. Njen poslednji službeni snimak, urađen je da bi se javnosti prikazala njena izuzetno vredna dijadema, koja je ponuđena na prodaju.
Kraljica od Jugoslavije Marija je umrla 22. juna 1961. Umrla je u snu. Opelo joj je po pravoslavnim običajima služeno u hramu Svetog Save u Londonu, koji je ona podigla. Sahranjena je u Vindžoru, na privatnom groblju Frogmor, blizu svoje prababe engleske kraljice Viktorije. Njeni posmrtni ostaci su preneti u Srbiju 29. aprila 2013, a odlukom Višeg suda u Beogradu rehabilitovana je 14. aprila 2014.godine.
ucentar.rs
Među prvim damama u Evropi imala vozačku dozvolu
Jedna od najvećih ljubavi kraljice Marije bila je ona prema automobilima. U vreme kada su se u svetu žene vozači mogli nabrojati na prste jedne ruke, kraljica Marija je motala volan po beogradskim ulicama ostavljajući u prašini kraljevsku pratnju na konjima. Među prvim ženama u Evropi imala je vozačku dozvolu i veoma je volela lepe automobile. U jednom od njih 8. oktobra 1959, na 25. godišnjicu ubistva u Marseju, stigla je u Pariz gde joj je orden legije časti dodelio predsednik Francuske, general Šarl de Gol.
Tužna i usamljena
U posleratnim danima bila je tužna i usamljena. Utehu i beg od stvarnosti je pronalazila u poljoprivrednim poslovima, slikala je i vajala. U jednom engleskom listu je izašla vest da je kraljica Marija od Jugoslavije, u svojim pedesetim godinama, postala student umetničke škole. Ipak, zdravlje ju je izdavalo. Jedna operacija za drugom, težak reumatizam, paraliza leve strane tela, prikovali su je za krevet.
