Srećna slava domaćini! Danas je Lazareva subota

Ovaj praznik posvećen je vaskrsenju Lazara iz Vitinije koga je Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih posle četvorodnevnog prebivanja u grobu. Praznik je ustanovljen u Jerusalimu krajem IV veka. Posle Vaskrsenja Lazar je bio episkop na Kipru. Ovaj praznik Srbi, a i mnoge porodice slave kao krsnu slavu. Na Lazarevu subotu praznuje se posebno i vrlo živopisan običaj poznat kao Vrbica. Ovog dana Nere se oslistalo pruće od vrbe. Lazareva subota odnosno Vrbica, dan je dečje radosti.

Do Drugog svetskog rata Lazareva subota praznovali se i kao školska svečanost. Deca su se, lepo obučena, ukrašena zvončićima, kretala u povorkama i provodila vreme u igri u crkvenim portala sve do popodneva kada bi učestvovali u pohodima oko crkve. Uvek se održavala litija izvan hrama. Prateći elementi ovog praznika imaju biblijsko utemeljenje. Posle Lazarevog Vaskresenje, Hristos svečano ulazi u Jerusalim, a masa ga razdragano dočekuje mašući palmovim grančicama. Na našim prostorima vrbove grane predstavljaju imitaciju palminih. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.

Praznovanjem Lazareve subote crkva poručuje;

Hristos plače zato što je u smrti svog prijatelja sagledao trijumf smrti u svetu, smrti koju Bog nije stvorio, a koja gospodari svetom, zatrovavši svekoliki

život i pretvorivši ga u besmisleno smenjivanje dana koji se neumitno urušavaju ka propasti. I gle, evo Hristove zapovesti: „Lazare, izađi napolje“! To je izazov koji Hristos upućuje smrti. To su reči kojima Hristos objavljuje da sama smrt mora biti umrtvljene i uništena. To je čudo ljubavi koja trijumfuje nad smrću. Da bi uništio smrt i njenu tminu, sam Hristos – a to znači Bog, sama Ljubav, sam Život – silazi do groba Lazarevog, silazi da bi se tamo, licem u lice sreo sa smrću, da bi je razrušio, da bi nam darovao večni život za koji nas je sazdao Bog.

Živimo u svetu, u državama koje su se odrekle Boga, koje su isključivo zamere same sobom, koje stalno strepe za svoju vlast, silu, moć i pobedu. U tom svetu gotovo i da više nema mesta za Božju ljubav, Božju svetlost i Božju radost. Ali gle, na taj jedini dan, na Cveti, dok stojimo u prepunim crkvama, opet i opet odjekuje ono isto carsko „Osanna“! i mi iznova govorimo u sebi i svetu oko sebe, i svedočimo, nije umrlo, nije nestalo, nije isčezlo sa lica zemlje Carstvo Hristovo koje je tako jako zasijalo u taj dan u Jerusalimu. Na Cveti se iznova obraćalo Bogu govoreći: Ti si naš jedini car, mi znamo i verujemo i isovedimo da će pobediti carstvo ljubavi Tvoje, carstvo tvoje pobede nad grehom, zlom i smrću, i znamo da nam radost te vere niko oduzeti ne može. I premda ljudi sve svoje nade polažu na silu i nasilje, i premda ljudi veruju samo u oružje, zatvore i strah – pobediće Carstvo Tvoje! I premda ljudi muče druge ljude – pobediće Carstvo Tvoje!