piše: Marko S Marković

Najveća i najstarija vodenica u gornjem toku reke Gruže. Podignuta je još prije Prvog ustanka, od strane kneza Miloša Markovića. Na levoj gružanskoj obali, ispod samog puta Kragujevac-G. Milanovac, spava ovo zdanje koje pamti i Turke, koji su po predanju mleli žito u njoj. Pamti i neke sudbonosne događaje, a jedan od njih je i skrivanje Radula, sinovca Tanaska Rajića, čuvenog tobdžije sa brda Ljubića.
Radule, sin Marka Rajića iz Stragara se beše zamerio Turcima negde tamo u jaseničkom kraju. Po slomu ustanka, pobegne kod Tanaskovog prijatelja, kneza Miloša u Ljuljake, gde mu promene ime, i postave ga da radi kao vodeničar, kako ga Turci ne bi pronašli. Nakon par godina, knez Miloš ga oženi svojom ćerkom Miljanom, i od njih se formirala jedna od najvećih familija u našem selu.
Vodenica pamti Karađorđa i kralja Milana Obrenovića, koji je više puta boravio u njenoj okolini. Zapamtila je i ruskog belogardejskog imigranta, plemića nadimka Purcov, koji je, pored toga što je bio grobar, bio i vodeničar, po potrebi. Dočekala je Austro-ugare, ali i Nemce koji su 1941. spalili seoske kuće pored druma.
Izgrađena je na jazu, koji je iz brze, planinske Kameničke reke vodio vodu ka mirnijoj Gruži. Voda iz jaza je okretala vodeničko kolo, a Kamenička reka je na nešto više od kilometra od uvira u Gružu pregrađena branom, gde se stvorila mala kaptaža iz koje je skretana voda u jaz. Sve veći broj stanovnika je nametao veće potrebe za brašnom, pa su na Markovića jazu počele nicati nove vodenice, čiji su graditelji u zlatu platili pravo na priključak. Izgrađena je Radovanovića vodenica, zatim vodenica braće Simović, itd. Godine 1928. Milenko Marković dovodi hidro-inženjera koji projektuje savremeniju i čvršću branu na kaptaži, koja je 1929. potvrđena državnim ukazom. Do tada, događalo se da plahovite rudničke kiše stvore poplavu koja je rušila branu. Ipak, poslednja, skoro vek stara brana je do današnjeg dana izdržala. Na njoj je formiran jedan divan hidro-fenomen, Makovički vodopad koji varira snagom i lepotom u zavisnosti od godišnjeg doba.
Zabeleženo je(monografija „Selo Bare u Gruži“, aut. R. Đekić) da je, na Poklade, krajem 19. veka tadašnji vlasnik, a moj imenjak Marko Marković, pošao da obiđe vodeničara i da mu donese hrane.
„Da li si mi poneo belog luka, gazda Marko?“, upitaće uplašeno vodeničar.
„Nisam.“, odvrati Marko.
„Zašto nisi, gazda? Zar ne znaš da uz Poklade izlaze veštice, te će me pojesti ako ne budem imao belog luka.“
Ovde bih zaobišao Markov odgovor, jer nije za citiranje.
Takođe, kako piše u porodičnim spisima:„…zabranjuje se vamiliji Laketić iz Bara da melju žito u vodenici, dokle je svijeta i vijeka…“
Vodenica i danas stoji, ali ne radi. Kada god prođem kraj nje, svratim u jednu kamenu sobu u kojoj sam kao dete najlepše spavao. Zažmurim, i čujem čeketanje kola, škripu kamenova i pucketanje ognjišta. Ništa mi više i ne treba da poverujem da će se jednog dana u njoj ponovo zabeleti bela brašnena prašina i blagosloviti gole zidove ovog hrama hleba, proje i pogače.

ucentar.rs tekst i foto: Marko S Marković